Danas ću vam malo toga reći. Zato što danas želim da ćutim. Petnaest od stotinu mojih sugradjana u Madjarskoj glasalo je za neonaciste. I neki od mojih prijatelja takodje.

Gledam televiziju i čujem: "Mađarska više neće biti okupirana kao Palestina!" - poručuje mojim sugradjanima Jevrejima, a i susednim državama, neka žena sa pobedničkog postolja. Ona o kojoj vam nešto

Naravno da znam da nije pristojno prisluškivati tuđe razgovore. Ali, priznaću vam da danas nisam odoleo. Prisluškivao sam ih, i to ne jednom.

Андрејевиће сам упознао на промоцији Исидорине књиге. Сећам се да је место у трећем или четвртом реду, одмах до њих, било једино слободно, па сам се ту и сместио, двадесетак минута пре почетка књижевне вечери.

Ако бисте ме упитали да ли бих, да сам свршени матурант, поново уписао студије пејзажне архитектуре, одговор би свакако био - не. Зашто? То ће вам најбоље објаснити моја мајка. Она је уредно преузимала од поштара и заводила све одбијенице, док су стизале на папиру, класичном поштом. У новије време, ако их и пошаљу, дописи са негативним

Siđem jutros u jednu od linija budimpeštanskog metroa i, mada još dremljiv, počnem da sričem slova na džinovskom bilbordu koji visi na zidu, iznad samih šina: „O..Č..I..S..T..I..M..O  B..U..D..I..M..P..E..Š..T..U!"

E, divno, pomislim. Retko je danas videti da neko zakupljuje bilborde kako bi obzanio građanima da je zimski san odavno završen i da je vreme da se late četaka i metli. Retko, i lepo za oko. A onda dignem pogled da vidim ko su ti ekolozi. Kad iznad ove poruke, stoji neki uparadjeni stroj, što bi rekli moji Šumadinci „sve moj do moga". Vođe neonacističke i nedavno zabranjene Mađarske garde prve su zaskočile predizborni ringišpil koji one najspretnije katapultira u Evropski parlament. I sami znate da se mentalni sklop sa gornjim predznakom ne zaustavlja lako, kad ga jednom pustite iz boce, pa tako ni ovaj. Odmah ispod citiranog slogana, još krupnijim slovima nova parola: „OČISTIMO MAĐARSKU!" Sve regularno, po propisu i uredno plaćeno gradskim službama. A to da li se reklamira pasta za zube ili etničko čišćenje, najmanje je bitno.

 

 

 Treba li predsednik Republike, posle više godina provedenih na vlasti, tek sada da se upita kuda i posto odoše toliki funkcionerski stanovi (kad je to pre njega pitala barem svaka druga baba-sera po Srbiji)? I zašto se najpre pita predsednik, pa tek onda delioci

Istočna železnička stanica Кeleti, čija je velelepna fasada i danas arhitektonski simbol i ponos Budimpešte, za nas koji smo navikli da na njoj dočekujemo i ispraćamo rodbinu i prijatelje iz Srbije, ili da se sa njenih perona uputimo ka jugu, nije više ona stara. U očekivanju novih i do danas nedočekanih pruga, vozova između Budimpešte i Beograda odavno nema. Zamenili su ih minibusevi,

„Нoвинaр? Хм... Пa ако баш ништа карактерније ниси могао да нађеш...". Тако је једног јутра, нeгдe oкo светог Николе, пре о-хо-хо година, мoja рoђeнa бaбa прокоментарисала вест да сам успешно прошао и последњи круг aудициjе и зaпoслиo

Какав блам! На крају мог гостовања у једној ТВ емисији, водитељка ме непланирано пита шта мислим о кафи. Каже, треба јој шлагворт за најаву прилога који следи. Хм... Муњевито размишљам шта сад: да хвалим или да

Старост је тешка сама по себи. Чак и ако је ништа са стране не отежа, не подноси се лако. Ако ни због чег другог, оно због сазнања да је део пута који нам је у том периоду живота преостао, вишеструко краћи од