Šta mlado ljudsko biće nagoni da napusti udobni život studenta umetnosti u sigurnosti države Vašington i pronađe smrt pod nožem i gusenicama buldožera u Rafi, Gaza?

Već jako dugo mislim da je potrebno napisati koju o neutralnosti mreže (Net Neutrality). Zapravo uverenost da je takav tekst potreban me prati od mog prvog članka objavljenog na ovom blogu. Događaji u Italiji (moj prethodni blog) su me uverili da je baš dobro vreme za takav tekst.

ili blogeri svih zemalja ujedinite se!

Kako komentariše Cory Doctorow u ovom članku Berluskonijeva vlada u sred SEKE nema druga posla nego da izmišlja zakone koji bi ugušili slobodu govora (i izbora) na internetu. 

Ono malo čitalaca koji su čitali moje tekstove iz doba potpalublja će možda prepoznati ime dr Stivena Kala (Steven Kull), na čije sam se istraživanje i svedočenje pred američkim kogresom oslonio pišući tekst O antiamerikanizmu (koji eno ga tamo čami pročitan od svega 68 ljudi dok ovo pišem).

Elem, dr Stiven Kal i organizacija kojom predsedava (World Public Opinion) je nedavno objavila rezultate novog istraživanja javnog mnjenja obavljenog u zemljama sa većinskom muslimanskom populacijom. Naslov članka o studiji je baš rečit: Muslim Publics Oppose Al Qaeda's Terrorism, But Agree With Its Goal of Driving US Forces Out

Ovaj blog je nastao takoreći slučajno. Počeo je da nastaje kao beleška na margini bloga u pripremi (na sasvim drugu temu), ali zbog ekstenzivnog citiranja, beleška se ugojila do mere da može bude standalone blog.

TV mi ne služi kao noćna lampa. Dapače, uglavnom mi ne služi ničemu i veoma retko ga uključujem. Danas popodne potpuno iz nevezanog uključih televizor i prebacih na Al Jazeera International i kroz pet sekundi se zakucah za ekran, posle 45 minuta sam se skroz raspilavio.

Još pre puta sam bio prilično odlučan da priuštim sebi let balonom u Kapadokiji. Međutim cena od tada nekih 300$ za sat leta me je prilično odbijala. Poslao sam mejl prvoj balonskoj kompaniji u kome sam pitao da li će mi moja pres kartica (Društvo novinara Vojvodine (ono nezavisno, treba li naglasiti?)) omogućiti da malo spuste cenu. Pošto odgovor nisam dobio na vreme (sačekao me je kad sam se vratio u Istanbul), otišao sam kod konkurencije. Tamo mi je gazda više nego prepolovio cenu, ne toliko na osnovu kartice koliko na osnovu toga što poznaje jednog balondžiju iz Beograda (čije sam ime, na žalost, zaboravio, eto prilike da se zahvalim čoveku).

Tokom poslednjeg krvoprolića u Gazi sam bio u Srbiji. Usled nemanja smislene internet konekcije nisam se osećao dovoljno informisanim (TV? Novine? Are you kidding?) da bih pisao o tome tada, niti sam mogao da se uključim (opet smisleno) u diskusije na blogu. Ono što je bolo oči je da niko u medijima nije "pokupio" sličnost situacije pre napada na Gazu sa situacijom koja je prethodila izraelskoj invaziji na Liban 1982. No, da bi se to primetilo mora se: 1) znati novija istorija Bliskog istoka i 2) biti imun na histeriju koja ljudima privremeno blokira moždanu sivu masu pri pomenu terorizma i/ili u ovom slučaju Hamasa. Ta vrsta ljudi je tada sedamdesetih i osamdesetih, pretpostavljam, doživljavala epileptične napade na pomen Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Doduše ne u nas, tada smo je (kao država) nekritički podržavali. Govorim o vrsti ljudi - binaroidima. Istorija učiteljica života? My ass...

Naravno, nisam u pravu kad kažem niko. Primetili su retki intelektualci i još ređi novinari, koji imaju pristupa mejnstrim medijima koliko prase džamiji ili sinagogi for that matter. Jedan od prvih je Norman Finkelstin (Finkelstein, dakle, moglo bi i Finkelštajn), čiji sam članak, star nešto manje od mesec dana, preveo.

Verovatno ritam (jednom godišnje) čini da odlasci (dolasci? evo već sam zbunjen) u domovinu budu neka vrsta emocionalnog molotovljevog koktela. Boravci tamo me uvek zbune, izazovu mixed emotions i blokiraju na neko vreme. Pretpostavljam, po primerima nekih prijatelja koji češće odlaze/dolaze tamo, da bih oguglao ukoliko bih odlazio/dolazio češće.