Crtice o sve/mu/tu

Pregovori sa Talibanima?
'Izvini' najteža reč
Orvel centrifugira u grobu
Turski model?

Danas počinje zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija tokom koje će pitanje palestinske državnosti verovatno zaseniti sva ostala. Reći za diplomatiju ili "diplomatiju" koja je prethodila da je bila u turbo fazi je popriličan eufemizam.

Svojevremena najava Abasa & comp. [Mahmud Abas, poznat i kao Abu Mazen je predsednik tzv. Palestinske uprave (PU u daljem tekstu), kome je mandat istekao pre dobre dve i po godine] da će u Ujedinjenim nacijama zatražiti priznavanje Palestinske države je, blago rečeno, unela paniku kako u izraelsku tako i američku diplomatiju. Obe su krenule u ofanzivu na dva fronta, prvi je pokušaj da odvrate Abu Mazena od tog nauma, a drugi pritisak na članice UN-a da ne podrže taj korak.

Jedna vrsta priče je kada su se tvrdnje iz članka Bila Kviglija, koji uz njegovu dozvolu prevodim, pojavljivale u štajaznam tekstovima i izjavama Klajva Staforda Smita, poznatog međunarodnog advokata koji je zastupao interese nekoliko zatvorenika u konclogoru Gvananamo ili pak Endija Vortingtona, britanskog novinara, autora i blogera, kome je taj konclogor specijalnost, a sasvim je druga priča iliti new ball game kada te [iste] tvrdnje, u izjavi pod zakletvom [pdf fajl] za američki federalni sud, iznese pukovnik u penziji, koji je od 2002. do 2005. godine bio šef kancelarije [Chief of Staff] Državnog sekretara SAD, Kolina Pauela. Dakle, now it's official!

Pitanje genocida nad Jermenima i rezolucija u vezi istog ne napuštaju stranice turske štampe. Ponovo je moj gost Orhan Kemal Džengiz sa današnjom kolumnom u Today's Zaman-u. Između ostalog u jednom pasusu odgovara na pitanje na koje sam ja u komentarima na prošlom blogu nemušto pokušao da odgovorim, šta je najveća prepreka u suočavanju sa dosta jasnom istorijom.

Dakle, Džulijan Asanž od WikiLeaks-a, čovek koji je prema nekim izveštajima u begu od Pentagona, se juče pojavio u 3D u Jevropskom parlamentu na panelu Alijanse liberala i demokrata pod naslovom: (Auto) Cenzura Novi Izazovi za Slobodu Izražavanja u Evropi [(Self) Censorship New Challenges for Freedom of Expression in Europe]. Opaska da je malo umoran posle 36 sati putovanja verovatno ukazuje na to da je doleteo iz rodne mu Australije. Svoje kratko predavanje koje se (uobičajeno) završava konstatacijom da smo (kao svet) na raskrsnici što se tiče novinarstva i slobode štampe, te da je želja/potreba za harmonizovanjem zakona koji regulišu tu oblast ujedno i prilika da se napravi nešto dobro*, je počeo opaskom da se panel dešava u prostoriji koja nosi ime Ane Politkovskaje, novinarke, žrtve totalitarizma u Rusiji, "ali nije samo Rusija u pitanju," dodao je i nastavio priču, koju rekonstruišem iz mojih beležaka.

FOLLOW UP

UPDATE

Na spisak neprijatelja koji prete bezbednosti SAD-a Pentagon je dodao WikiLeaks.org, sićušni izvor informacija i dokumenata za koje bi vlade i koreporacije širom sveta više volele da ostanu tajna. Kaže prva rečenica članka u NYT-u od pre dve nedelje.

Iz članka sledi da je WikiLeaks.org trn u dupetu ne samo Pentagonu, čiji izveštaj o sebi [WikiLeaks.org-u, link je pdf fajl] je objavio dva dana pre tog NYT članka [armijski zvaničnici su potvrdili autentičnost dokumenta], nego i vladama Severne Koreje, Tajlanda, pa i švajcarskih bankara [Bank Julius Baer], čije je pranje novca sajt uredno dokumentovao 2008. Švajcarci su svojevremeno uspeli da blokiraju pristup sajtu iz SAD na dve nedelje.

Amnesty International je prošle godine dodelio ovom sajtu nagradu za medije.

Na Bliskom istoku se govori/lo "vidi Bagdad pa umri". Jbga, od kada su tamo Ameri napravili pičvajz može se lako desiti da odeš tamo i da se upokojiš pre nego što ga vidiš.

Nastavak kratkog putopisa iz pupka sveta – Istanbula, od subote jednom od tri evropske prestonice kulture za ovu godinu.

Volter Kronkajt, legendarni američki novinar, je umro juče, petak 17. jul 2009. u 92. godini.

Prof. Čomski je jednom počeo svoje predavanje o izraelsko-palestinskom sukobu opaskom, da je tema prilično sigurna tema za davanje predikcija, to jest da se tokom godina i decenija jako malo iliti suštinski ništa ne menja.

Knjiga Amire Has "Piti more u Gazu, dani i noći u zemlji pod opsadom", napisana davne 1996. godine, mu daje za pravo - menja se forma, ali suština nimalo. [1]

Do sada sam više puta pominjao Amiru Has, novinarku Haareca (izraelski liberalni dnevnik), reporterku sa okupiranih teritorija. Ovim tekstom želim da bliže predstavim nju i njenu prvu (pomenutu) knjigu.

Istinita priča o ekonomskim benefitima NATO-a
[satira, što je ne čini manje istinitom]

Onomad kad se pripremao samit NATO-a u Istanbulu (oktobar 2004.) istovremeno su, logično, tekle pripreme za bojkot i demonstracije protiv istog. Nekoliko organizacija se udružilo u koaliciju zvučnog imena Defol Bush! (Gubi se Bušu! iliti M'rš Bušu!). Prve veće demonstracije su bile već juna te godine.

Kad su objavljeni planovi o režimu kretanja za vreme samita, što je eufemizam za režim koji nam je od grada napravio zatvor otvorenog tipa i kad se saznalo da će Kapali čaršija iliti Grand Bazaar biti zatvoren/a četiri dana za sav normalni svet, a jedan dan od ta četiri će biti otvoren za supruge najviših zvaničnika NATO-a, predstavnici Defol Bush!-a su otišli do bazardžija da ih nagovore da bojkotuju taj dan, te da ne otvore dućane tom čoporu dama.