Iliti praznik žrtvovanja ove godine pada na ponedeljak 8. decembra, zapravo preciznije praznik počinje prethodnog dana po zalasku sunca, dakle sedmog decembra (znači počeo je). Kako je ove godine zgodno pao na ponedeljak doći će mnogima kao omanji godišnji odmor, pošto se praznuje četiri dana ne verujem da će iko živi raditi u petak i eto slobodne nedelje.

Ovaj tekst je nastao pre dve godine kada je Abdelu Basetu Ali Mohamedu al-Megrahiju odobrena molba/žalba za ponovni pretres. S obzirom da je narečeni juče pušten iz zatvora u Škotskoj da umre u krugu porodice mislim da je dobio na aktuelnosti.

Do sada sam često pisao o flori, faunu osim domaće (kamile) nisam obrađivao. Današnji bliski susret sa predstavnikom divlje mi je dao inspiraciju za ovaj tekst.

Kao što često kažem ono što nazivamo ličnom pričom mnogo lakše dopire do naše ljudskosti. Prosto je jezivo koliko je mali taj broj ličnih priča iz rata koji do nas dopire mahom u obliku izveštaja o broju mrtvih (o "klasifikaciji" tih žrtava da ne govorim). Novinar, autor knjiga i dokumentarista Norman Solomon se ove nedelje vratio iz Avganistana. Uz njegovu dozvolu objavljujem prevod jedne lične priče.

To je najmoćnija politička snaga na svetu i ignorisanje iste će imati cenu.

Neki od vas mogu reći da je to tržište obveznica. Drugi mogu imenovati preporod religije ili unapređenje demokratije ili ljudskih prava. Da li je to možda digitalna tehnologija koju simboliše internet i sve što uz to ide? Možda mislite da je to nuklearno oružje i reznovrsni efekti koje je ono imalo na način na koji države misle o seigurnosti i upotrebi sile.

Sve su to vredni kandidati (nema sumnje da će čitaoci imati sopstvene favorite), ali po mom ličnom izboru Najača Sila na Svetu bi bila nacionalizam. Verovanje da se čovečanstvo sastoji iz mnogo različitih kultura -- i.e. grupa koje dele zajednički jezik, simbole i naraciju o sopstvenoj prošlosti (redovno samozadovoljavajuću i punu mitova) -- te da te grupe treba da imaju svoje države je nadmoćno moćna snaga u svetu tokom protekla dva stoleća.

Izlizani kliše kaže da je život zanimljiviji od svake fikcije. Teško je ne složiti se. Danas nam je Al džazira poklonila jednu takvu ekskluzivu.

Juče je u turskom Službenom glasniku osvanulo dugo čekano (mesecima) obrazloženje ustavnog suda za poništavanje amandmana, koji je u (površnoj) štampi dobio nadimak "amandman o maramama". Ova (zaista) istorijska odluka ustavnog suda je u (manje površnoj) zapadnoj štampi okarakterisana "pravosudni puč". Taj izraz dobija punu jasnoću čitanjem dvadesetak stranica ove pravničke akrobatike.

Crtani filmovi se često završavaju stupidnom frazom, "Kad ne možeš da ih pobediš ti im se pridruži". Da sam teoretičar zavera rekao bih da je to programiranje "od malih nogu".

ili novinarstvo je mrtvo, živelo novinarstvo!

Svestan da ću možda razočarati neke moje čitaoce (posebno one koji su pročitali tekstove sa mog privatnog bloga), recikliram jedan tekst sa istog. Dva razloga postoje za to. Jedan je da se i dalje krpim od boravka u Srbistanu i mixed emotions koje uvek uslede praćene blokadom koja traje dok se te ambivalentne emocije (i sećanja) ne slegnu i sortiraju. Drugi? pa biće jasno kad pročitate (nadam se – vidi podnaslov).

Tekst koji sledi je star tri godine (minimalno sam ga apdejtovao) i pokušaj je (moj prvi u životu) prikaza knjige. Radi se o knjizi Ne govori mi laži: istraživačko novinarstvo i njegovi uspesi [Tell me no lies: investigative journalism and its triumphs], koju je uredio Džon Pilger, novinar i dokumentarista koji uživa moje veliko poverenje i poštovanje.