Turska je četvrti član veoma eksluzivnog kluba zemalja koje su zabranjivale (i/ili povremeno zabranjuju) YouTube. Ostala tri su Kina, Pakistan i Tajland (sve slobodoljubac do slobodoljupca). No, ta grupica je samo ortodoksnije krilo kluba čiji članovi su Severna Koreja, Saudijska Arabija, UAE, Iran i mnoge druge zemlje koje pokušavaju da cenzurišu internet (ali to čine diskretnije).

Krajem avgusta dnevnik Zaman je objavio da je (u tom momentu) 853 sajta zabranjeno u Turskoj. To je više od 100% povećanja broja od sredine aprila kada ih je bilo "svega" 423. Poslednji high profile slučaj se desio skoro. Radi se o zabrani sajta Ričarda Dokinsa, po tužbi privatnog lica (vratiću se na taj slučaj kasnije u tekstu).

Proleće, kamile i cveće su me sve do sada ometali da napišem koju o turskoj političkoj stvarnosti. No, pokušaću ovim čaršavom da nadoknadim i da pretrčim preko najupečatljivijih događaja u poslednjih nekoliko meseci. Jes' čaršaf al' računam vikend je ima se vremena.

Elem, 29. marta smo imali lokalne izbore. Čaure, što verbalne što one prave, su se dosta dugo skupljale. Petoro mrtvih i 95 ranjenih u nesuglasici oko izbora muhtara (muhtar je otprilike predsednik mesne zajednice), samo u jednom mestu, su jedan od usputnih rezultata tih izbora (to nije jedini slučaj, svi na jugoistoku zemlje). No, kako reče moj omiljeni demokrata gen. Perve(r)z Mušaraf – democracy have no set formula – (godinama je taj biser bio džingl na BBC-World-u).

ili smrt fašizmu, sloboda internetu

Ne znam u čemu je stvar. Verovatno je u pitanju više faktora - julske vrućine, višak prostora u časopisu jer je deo redakcije na godišnjem i ko zna šta još, no fakat je da Teofil Pančić početkom svakog jula em dobije više prostora u Vremenu, em ga iskoristi da napiše glupost koju niko, osim njegove publike, a ona mu je ionako delegirala proces mišljenja, dakle, niko, ni poslovični pas s maslom, ne bi progutao.

Ovog jula se eto pridružio Endruu Kinu na braniku kulture i civilizacije kakve poznajemo pišući panegirik njegovoj knjizi, Kult amatera: kako današnji internet ubija našu kulturu.

Kasno sinoć, posle više od 18 časova neprekidnog pregovaranja, u Teheranu je potpisan kominike između Irana, Brazila i Turske, kojim se oživljava oktobarski predlog Međunarodne agencije za nuklearnu energiju za prevazilaženje "problema iranskog nuklearnog programa."

U čemu je razlika, odnosno šta je brazilski predsednik Lula izpregovarao, a što je drugačije od oktobarskog predloga u ovom momentu, kada detalji dogovora nisu poznati, je nemoguće reći. Samo jedna razlika se zna - Turska će biti garantor i na njenom tlu će se obaviti zamena fisionog materijala.

Moj gost je blogokoleginica tripraseta92 sa temom o kojoj je tišina na blogu (i šire) zaglušujuća.

Monsanto in corpore sano

iliti

Razmišljanja jednog običnog srpskog vola

U ponedeljak su kolone traktora iz Vojvodine krenule ka BG u protestnu vožnju. Sve ih je blokirala policija na ulazu u grad, a ponekad i ovako

(na 0:09 pa nadalje, vidi se paor, kako leži vezan na njivi!)

Sve što nam je predočeno je da traktoristi prave gužvu, hoće leba preko pogače, maltretiraju građane... ali nigde objašnjenja zašto ratari protestvuju? Ok, spominju se neke subvencije, kao pomoć države poljoprivrednoj  proizvodnji. Država je naravno u besparici, evo ukinula i sajtove od 30.000€ i nema para za sve ratare. Pomagaće samonajsiromašnije, sa malim posedom, do 10ha. I mirna Bačka. Elem ratarima se to iz nekograzloga nije dopalo.