Poziv sa fejsbuka da prisustvujem ili učestvujem u eventu Random Acts of Kindness Day je provalio kapije sećanja, a poplava istih me je bacila u proleće 1993. prvu godinu emigracije, tačnije prve nedelje emigracije – Budimpešta, Varga Studio.

Tokom poslednjeg krvoprolića u Gazi sam bio u Srbiji. Usled nemanja smislene internet konekcije nisam se osećao dovoljno informisanim (TV? Novine? Are you kidding?) da bih pisao o tome tada, niti sam mogao da se uključim (opet smisleno) u diskusije na blogu. Ono što je bolo oči je da niko u medijima nije "pokupio" sličnost situacije pre napada na Gazu sa situacijom koja je prethodila izraelskoj invaziji na Liban 1982. No, da bi se to primetilo mora se: 1) znati novija istorija Bliskog istoka i 2) biti imun na histeriju koja ljudima privremeno blokira moždanu sivu masu pri pomenu terorizma i/ili u ovom slučaju Hamasa. Ta vrsta ljudi je tada sedamdesetih i osamdesetih, pretpostavljam, doživljavala epileptične napade na pomen Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Doduše ne u nas, tada smo je (kao država) nekritički podržavali. Govorim o vrsti ljudi - binaroidima. Istorija učiteljica života? My ass...

Naravno, nisam u pravu kad kažem niko. Primetili su retki intelektualci i još ređi novinari, koji imaju pristupa mejnstrim medijima koliko prase džamiji ili sinagogi for that matter. Jedan od prvih je Norman Finkelstin (Finkelstein, dakle, moglo bi i Finkelštajn), čiji sam članak, star nešto manje od mesec dana, preveo.

Slučajno odgledani tv prilog na lokalnom CNBC-u u okviru prepodnevnog biznis programa me je podsetio na davno obećanje Jelici Greganovič da ću jednom napisati blog o baklavama. Naime, gost u studiju je bio turski (i šire) kralj baklava, gospodin Nežat Gulu [Nejat Güllü].

Retko mi skoči krvni pritisak zbog vesti iz domovine mi (niti ih pomno pratim, niti me previše interesuju), ali prilikom čitanja ove sa Blicovog sajta mi se smračilo pred očima. Pa kaže:

Uhapšen zbog kopije filma „Montevideo“

Juče je uhapšena prva osoba koja je piraterisala film Dragana Bjelogrlića “Montevideo, Bog te video”.

Goran Č. iz Beograda uhapšen je zbog sumnje da je preko interneta napravio link za preuzimanje celokupnog snimka filma “Montevideo, Bog te video” reditelja Dragana Bjelogrolića, saznaje “Blic”.

Osumnjičeni je uhapšen u akciji SBPOK, čiji su pripadnici juče upali u stan Gorana Č. i izvršili pretres.

-- U stanu je nađen računar, koji je zaplenjen, a osumnjičeni je priznao delo i zatražio advokata, kaže za “Blic” izvor iz MUP Srbije. On navodi i da je osumnjičeni, koji se tereti za pirateriju, zatim priveden u policiju na saslušanje.

U svetlu ponovo raspaljene "debate" pro&contra NATO osećam nekako potrebu da "preštampam" jedan moj stari tekst, prvi put pripušten u sajber prostor, pre nego što sam dospeo na blog b92, na mom, sada nepostojećem, privatnom blogu, pa onda objavljenom ovde u doba "potpalublja" (septembra 2008.).

***

Šta je zajedničko sledećim naizgled nepovezanim događajima: vojni puč u Grčkoj 1967, otmica i ubistvo Alda Mora 1978, masakr na železničkoj stanici u Bolonji 1980, masakr na Oktoberfestu u Minhenu 1980, neuspešni atentat na papa Vojtilu 1981, potapanje Grinpisovog broda Rainbow Warior 1985. na Pacifiku?

Pa, "samo" to da su sva ta (ne)dela izvršili ili iza njih stoje ljudi povezani u network pod komandom CIA, MI6, DIA (Defence Inteligence Agency), Pentagona i NATO-a (najčešće tim redosledom). Što, da razjasnim, ne znači da su to uradile ta konkretna (ne)dela na zahtev ili pod komandom tih respektabilnih institucija, mada, s druge strane, ni to nije isključeno. Spisak (ne)dela je, naravno, mnogo duži i uključuje razne vrste aktivnosti od manipulacija izborima, vojnih pučeva, terorističkih akcija, kidnapovanja, politčkih ubistava, trgovine drogom do torture. Geografski su se (ne)dela dešavala po onome što se (samo)proglašavalo "slobodnim svetom", a vremenski tokom nekih 40 (+) godina -- od Drugog svetskog rata pa do 1990.

Teorija zavere? Na žalost, ne.

Naravno da je cilj flotile bio da razbije blokadu. Naravno da je Martin Luter King provocirao civilne vlasti juga da bi razbio segregaciju. Naravno da je Solidarnost koristila radnička prava kao pretekst da razbije od Sovjeta nametnuti komunizam.

Ovaj tekst M.J. Rozenberga sam prvo pročitao na Hafington postu. "Alal vera," pomislih i stavih ga u bookmarkse. Onda videh status mog FB prijatelja Tonija Kerona koji je kopirao gornji pasus uz reči: My man MJ cuts to the quick on the Gaza flotilla, i odlučim da prevedem tekst. UzTonijevu pomoć sam došao u kontakt sa M.J. Rozenbergom. Mr Rozenberg mi je ljubazno dozvolio da objavim njegov tekst.

M.J. Rozenberg je Senior Foreign Policy Fellow u Media Matters Action Network. Prethodno je 15 godina radio na Kapitol hilu za nekoliko članova Kongresa i Senata Demokratske partije. Takođe je bio postavljen od strane Klintona u USAID. U ranim osamdesetim on je bio urednik AIPAC-ovog nedeljnog biltena Near East Report. Od 1998. do 2009. je bio director of policy u Israel Policy Forum.

Ne znam skoro nikog ko ne voli naučno-popularne TV programe o prirodi, naročito o životinjama. Svašta se u njima dalo videti, od raznoraznih oplođavanja, rađanja i stasanja životinja, pa do takođe raznoraznih smrti u raljama, kandžama i sličnim alatima predatora. U ovom drugom neki uživaju do mere da se dobar posao pravi snimcima predatora kako ubijaju svoj ručak. Nisam od tih.

Moram da objavim "disklejmer": post sadrži fotografije ručka crne guje, ko ne vole bolje da ne otvara.

Proleće, kamile i cveće su me sve do sada ometali da napišem koju o turskoj političkoj stvarnosti. No, pokušaću ovim čaršavom da nadoknadim i da pretrčim preko najupečatljivijih događaja u poslednjih nekoliko meseci. Jes' čaršaf al' računam vikend je ima se vremena.

Elem, 29. marta smo imali lokalne izbore. Čaure, što verbalne što one prave, su se dosta dugo skupljale. Petoro mrtvih i 95 ranjenih u nesuglasici oko izbora muhtara (muhtar je otprilike predsednik mesne zajednice), samo u jednom mestu, su jedan od usputnih rezultata tih izbora (to nije jedini slučaj, svi na jugoistoku zemlje). No, kako reče moj omiljeni demokrata gen. Perve(r)z Mušaraf – democracy have no set formula – (godinama je taj biser bio džingl na BBC-World-u).

Istorija ume da se poigra na veoma čudan način. Ironija da se ponuđena "nada u koju možemo verovati" uzima na ulici uprkos, a ne zahvaljujući predsedniku SAD Obami, koji je tu nadu pre dve godine nudio šakom i kapom muslimanskom i nadasve arapskom svetu, upravo u Kairu, je meni zabavna. Ne mogu da se ne zapitam nije li i taj govor, koji je tada bio veoma lepo primljen u pomenutim svetovima, doduše sa ogradom da treba sačekati prelazak s reči na dela, dao neki, barem mali, doprinos.

Podsećanje na Kairski govor neprijatnu situaciju za Obamu (i administraciju mu), suočenu sa izborom -- diktator ili "nada u koju Egipćani mogu verovati", čini još neprijatnijom. Međutim, ne treba brinuti, političarski obrazi su debeli, te se na prvu loptu birao diktator, bez da se trepne. No, to je tzv. real-politika ("Kome je do morala neka ide u crkvu," mislim da ne treba da navodim izvor). Demokratija je lepa samo dok se čeka, samo dok od sebe nagoveštaj da.