Umetnost je uvek subverzivna i uvek univerzalna. Ugodno je zauzeti poziciju da su neka dela samo i isključivo kritika jednog sistema, režima, ideologije ili vremena u kome su nastala. Da je to istina velika većina bi imala prilično kratak rok trajanja. Na primer, [samo]zavaravanje je da je Orvel oštro pisao isključivo o totalitarizmu socijalističkog lagera [oni koji ne znaju za nikad štampani autorov predgovor prvom izdanju životinjske farme se, moguće, i dan-danas tako misle].

Film mađarskog reditelja Petera Bačoa "A Tanú", kod nas poznat kao "Krunski svedok", nije izgubio ništa od aktuelnosti četrdesetjednu godinu posle nastanka, iako opisuje sasvim konkretan istorijski period.

Paranoični režimi, baš kao srećne porodice, uvek liče jedni na druge. Za razliku od srećnih porodica nisu dosadni kao teme, kako u umetničkim tako i u dokumentarnim filmovima.

Autor teksta, koji uz njegovu dozvolu prevodim i objavljujem, je Pol Majers [Paul Myers], profesor biologije na Moris Unverzitetu u Minesoti i aktivista FFRF [Freedom From Religion Foundation - Fondacija za slobodu od religije]. Tekst je deo prikaza konvencije te organizacije, odnosno opis nastupa Kristofera Hičensa na istoj, pre tri godine.

Taj događaj je bio slabo medijski pokriven, što je sasvim logično - ateizam i nije neka vrednost koju će mejnstrim mediji promovisati u zemlji koja na nočvanicama ima odštampano In God We Trust. Osim toga, da je bio, možda bi gospodinu Hičensu, čisto pristojnosti radi, bio sužen [medijski] prostor na kome može da prosipa svoje otrovno ratno huškanje, koje, videćete iz teksta, ide do promovisanja genocida.

Ovaj blog je nastao takoreći slučajno. Počeo je da nastaje kao beleška na margini bloga u pripremi (na sasvim drugu temu), ali zbog ekstenzivnog citiranja, beleška se ugojila do mere da može bude standalone blog.

Dok sam bio u potpalublju "preštampao" sam jedan tekst o spinovanju tzv. "iranske krize" sa mog (sada pomalo zapuštenog - nepostizavam) privatnog bloga. To je tema koju pratim dosta dugo iz, pretpostavljam, razumljivih razloga -  ne bih voleo još jedan rat na granici zemlje u kojoj živim (generalno ne bih voleo nijedan rat nigde). Pogotovo mi se gadi pomisao da započne na osnovu lažnog preteksta poput onog u Iraku.

Gospodin Mohamed el Baradej, šef Međunarodne agencije za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEA), je pre koliko četiri dana (15. septembra) predao, prvo Savetu bezbednosti UN, pa tek onda, juče, upravnom odboru agencije, novi izveštaj o Iranu i iranskim nuklearnim aktivnostima. Izveštaj, za sada, nije javan što je omogućilo (ponovno) spinovanje onoga šta se nalazi u njemu.

Zahvaljujući ranijim kontaktima sa dr Gordonom Prejterom (Gordon Prather), jednim od retkih stručnjaka (atomski fizičar) koji piše, a ne spinuje, o "iranskoj krizi", sinoć sam došao u posed tog izveštaja. Na moj mejl u kome ga podsećam na te ranije kontakte i pitam ga da li bih mogao dobiti izveštaj dr Prejter je odgovorio u roku od nekih 10 minuta mejlom sa atačiranim izveštajem i jed(i)nom lakonskom rečenicom: "needless to say, the report doesn't say what AP says it says".
[nepotrebno reći, izveštaj ne kaže šta AP (Asošijeted pres) kaže da kaže]

Sticajem okolnosti do mene je u avgustu stigla knjiga njegove ekselencije, ex ambahadora u Turskoj (1995 - 1999.), dr Darka Tanaskovića, Neoosmanizam povratak Turske na Balkan u izdanju Službenog glasnika Republike Srpske (2010.). Zapravo nisam siguran u naslov, naveo sam naslov koji je na koricama, dok u unutrašnjosti knjige i CIP-u isti glasi: Neoosmanizam: doktrina i spoljnopolitička praksa. Pretpostavljam da su te razlike u naslovima, baš kao i krajnje neukusne korice, "marketinški" potezi. Stigla je, a možda bi bolje bilo da nije - da je nisam pročitao zadržao bih dobro mišljenje o autoru.

Tekst iz potpalublja

Uprkos zebnjama posmatrača (s bilo koje strane) komemorativni miting za tri PPK* aktivistkinje ubijene u Parizu (execution style, kako klišeirizirani izveštaji navode) koji je u četvrtak 17. januara okupio oko 50 hiljada ljudi u Dijarbakiru, Turska, je prošao bez nasilja i provokacija kako komemoranata tako i države. Isto se može reći za sahrane sledećeg dana u trima različitim (neuralgičnim) tačkama Turske -- rodnim mestima ubijenih aktivistkinja u kojima su sahranjene.

To je svakako razlog da se nade i optimizam uložene u najnoviju mirovnu inicijativu -- pregovore između MİT-a (Milli İstihbarat Teşkilatı) turske obaveštajne službe i Abdulaha Odželana, lidera PKK-a -- učvrste. Te nade i optimizam ovdašnjih ljudi (kako Turaka, tako Kurda) je nešto neviđeno u 29 godina koliko traje oružani sukob. Mnogi komentatori u Turskoj uzimaju činjenicu da su ti događaji prošli tako kako su prošli kao neoboriv dokaz da su uslovi za okončanje oružanog sukoba između PKK-a i turske države sazreli.

No, da krenem redom i malim koracima.

Prošli put, pre svega zbog obima, ne pomenuh nijednom rečju kulturu. Neću pokušavati to da nadoknadim, ali počinjem stihovima iz epa Mem i Zin (Mem û Zîn), prvog velikog kurdskog pisca Ahmeda Hanija. Ep je nastao nešto više od veka posle bitke kod Čaldirana, dakle 17. vek. (Izvinjavam se što ni ne pokušavam da prepevavam sa engleskog)

"If only there were harmony among us,
if we were to obey a single one of us,
he would reduce to vassalage
Turks, Arabs and Persians, all of them.
We would perfect our religion, our state,
and would educate ourselves in learning and wisdom..."

u pokušaju

Nedavno se jedan stručnjak za vojni hardver, inače se smatra novinarom, propisno nalupetao na stranicama "najstarijeg dnevnika na Balkanu", glede zemlje u kojoj prebivam i novinarstva u istoj. Isprva sam imao impuls da ga propustim kroz fisking tretman (pasus po pasus analiza nečijeg baljezganja), ali sam odustao, jer sam smatrao da ne vredi truda zato što je ipak ta brljotina pisana(?) isključivo kao reakcija na smenu na uredničkom kormilu pomenute novine (tursko novinarstvo mu tu dođe kao kolateralna šteta), te sam se zadržao na komentaru na, u tom momentu, aktuelnom mi postu. Ovih dana sam se setio te paškvile Miroslava Lazanskog, jer je nedavno "упозорење турских генерала штампи у стилу: немојте да летите сопственим крилима" doprinelo svemu osim autocenzuri koju je ovaj lumen proglasio sine qua non turskog novinarstva.

Teško je ostati ozbiljan već pri čitanju naslova u Njujork tajmsu "Talibanski lider u tajnim razgovorima je bio varalica", a pri daljem čitanju članka čovek rizikuje ozbiljniju upalu stomačnih mišića. Ukratko, tip koji se predstavljao američkim, NATO i avganistanskim zvaničnicima kao Mula Aktar Muhamed Mansur, koji je navodno drugi čovek talibana (barem te vrste talibana) posle Mule Omara, nije narečeni. To ga nije sprečilo da se sastaje sa zvaničnicima (američkim, NATO i avganistanskim) i da bude vozan NATO avionom na sastanak sa drugim prevarantom - demokraCki izabranim preCednikom Avganistana, Hamidom Karzaijem.