Gost autor: Kleinemutter

- Dobar dan, ja sam....
- Znam ko ste, kako ste?

Bila sam zbunjena. Njegov smeh mi je dobrodošao da se setim šta sam ono htela.

Zamucala sam:

Sećate se, mi smo pre nekoliko meseci pričali telefonom o deci. Hvala Vam što pomažete bolesnu decu, što ste poslednje utočište svim roditeljima, čiju su decu država i famozni RFZO otpisali i koja više nisu interesantna nijednom političaru da se zarad svog rejtinga slika s njima. Znam da ste za poslednju godinu dana poslali njih 12 otpisanih na lečenje u inostranstvo. Hvala

Poštovani g. Vučiću,

Ostvarili ste neupitnu pobedu na parlamentarnim izborima. Svoje političke protivnike ostavili ste „u malom". Iako Vaš nestomišljenik, ostaje mi samo da Vam čestitam i svima nama poželim sreću i ostvarenje nadanja koja ste probudili kod ogromne većine izašlih na izbore.

Budući da sada imate faktički apsolutnu vlast, niko Vas više ne može sputati u namerama da u skladu sa Vašom vizijom radite na poboljšanju života u Srbiji i osiguravanju njene budućnosti. E sad, kada smo kod budućnosti, valjda se svi slažu da su deca naša budućnost.

U ovom vihoru državnih problema sa kojima ste se uhvatili u klinč ipak Vam sigurno nisu promakle mnoge humanitarne akcije u kojima se sakuplja novac za lečenje teško obolele dece.

Nije mi namera da veličam naše komšije, ni da ih unižavam. Naravno, niti nas. Samo, eto, imamo tu nesrećnu istoriju uglavnom loših odnosa sa nezdravo mnogo zle krvi. Sada se može reći da su ti odnosi civilizovaniji, uljuđeniji, ali i dalje se gledamo ispod oka, sumnjičavo. I naravno, poredimo se.

Znate onaj osećaj kada se neko blamira, vi nemate nikakve veze sa tim ali vam je neprijatno?

Tamo negde u vreme proslavljanja državnog praznika, tzv. „Dana državnosti" na RTS-u ukačim negde od sredine igrano-dokumentarni film „Kraljevina Srbija". Kako nisam imao vremena da ga tada pogledam, a zanimaju me teme vezane za istoriju i generalno, dokumentarni film kao forma, potrudih se i uspeh da nađem narečeni film koji potpisaše Zdravko Šotra kao reditelj i što je mnogo važnije za ovu priču, Milovan Vitezović kao scenarista.

Ne bih puno o Guti, nekako se nadam da ni ne treba. Dakle, Branislavu Grubačkom Guti, dijagnostikovan je redak oblik leukemije. Čoveku koji je kao retko ko činio da se prokrvi atmosfera u ovoj zemlji, da cirkulišu ideje i optimizam, hitno je potrebna pomoć dobrovoljnih davalaca krvi, kako bi počelo njegovo lečenje.

Neophodni su trombociti A krvne grupe i pozitivne i negativne. Davaoci mogu da se jave u Zavod za transfuziju krvi u Beogradu, kod Hrama Svetog Save, u ponedeljak od 8 do 10:30. Zbog kordinacije dolazaka, mole se davaoci da se jave na telefon  064/271-4666.

 

Znate ono, kad se divimo u američkim filmovima kako deca lepo pevaju, glume i plešu? E znate šta? U ovoj postavci deca to isto tako dobro rade kao u filmovima.

 

Ovaj krš i lom koji se desio u Beogradu pogodio me je baš onako gadno, najviše zato što se svakim danom suočavamo sa sve eksplicitnijim pojavnim oblicima stanja u kome se Srbija nalazi a ova tuga i opomena od 10.10.2010. je do sada možda nadjrastičniji primer. Iskreno se nadam da grešim kada kažem do sada, bojim se da ćemo videti još koješta. Eto i taj datum, sa tim desetkama,

Pre neku godinu došlo bilo vreme da se sa porodicom zaputim put Grčke, na možda zasluženi a sigurno, preko potreban odmor. Onda se desilo nešto što me je zadužilo da napišem ovaj blog, mada, red je bio da ga napišem odmah. No, šta da se radi, tako ispadoh nekako da sam kao pravda, spor ali dostižan. Daklem, evo ga sad.

Volim da radim dokumentarne filmove. Takođe, volim istoriju. Još od filma „Tako, a ne inače", nisam imao priliku da radim istorijski dokumentarac. Pružena mi je prilika ponovo i dao sam sve od sebe da je iskoristim najbolje što mogu. U jednom od prethodnih blogova sam stavio insert baš iz tog filma. Doduše, kao ilustraciju za nešto drugo