Pogrešna slika o nekome ili nečemu najčešće se stiče iz površnosti ili spletom nesrećnih okolnosti. Lično o ovoj kategoriji unesrećenih ljudi nisam razmišljao više nego o bilo kojoj drugoj vrsti nevoljnika. Moram da priznam da mi je na nekom nižem nivou svesti uvek bila jača slika bahatih, ćelavih ili masnih i bradatih kreatura koji su divljali dvedesetih, kolima sa VU i BM registracijma i istih takvih kontroverznih bizmismena iz ratom zahvaćenih krajeva, od nevoljnika koji su ostali bez nekog svog ili krova nad glavom. Razumevanju izbeglica od strane „nas domaćih" svakako

Ova država je dozvolila da umre Danica Ćirković. Na pravdi boga.

Građani ove zemlje nisu dozvolili da umre i Tijana Ognjanović. Što se države tiče, mogla je da umre i ona. Danica Ćirković nije dovoljna. Hvala dobrom Bogu, još postoji kritična masa ljudi u ovoj zemlji koji umeju da saosećaju, koji izvlače pouke i koji su spremni da deluju.

Postoje te paralele između Istre i Vojvodine, koje su više pusta želja Vojvođana sa jedne strane, i percepcija Vojvodine od strane Istrijana. Da ne idem baš u dubinu, opisaću događaj koji će slikovito objasniti sličnosti i razlike između Istre i Vojvodine, bar onako kako ih ja vidim.

Pre nekog vremena čitao sam, kolumnu, čini mi se, Teofila Pančića (do pisanja ovog teksta nisam uspeo da izguglam da budem siguran), ali tu je pisalo otprilike sledeće: kada pitate u Istri domaćine kod kojih letujete, da li može biti problema sa parkiranim kolima koja imaju srpske

Nekako ispada da teže posledice nisu nastale odlukom organizatora aeromitinga iznad stadiona i srpskih navijača. A trebalo bi da bezbednost nije ugrožena zahvaljujući preventivnom delovanju nadležnih službi.

2013. svetlost dana ugledala je Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini, Bogomira Mijatovića. Kapitalno delo u kome je sakupljena i sačuvana svaka iole značajnija pojava u Vojvođanskoj rok muzici. Samo napisati ovoliku količinu teksta već je ogroman posao, a kamoli

Kada izgladni, organizam počinje da se samoproždire. Prvo šećeri, pa masti, pa manje važni mišići, pa tako do srčanog.

Dakle, nema mi druge, nego da se i ja oglasim povodom ove eskalacije nasilja.
Ima li smisla onda pisati o ovome? Hoće li nasilje u Srbiji prestati kada nas se sakupi deset blogera koji će dići glas protiv sve očiglednije degradacije prava na goli život? Koliko nas se oglasilo povodom mogućnosti lečenja dece u inostranstvu? Pa, ništa!!! Nema nešto više ni akcija preko socijalnih mreža. A bolesnih koji nemaju mogućnosti da se leče, nažalost sigurno ima. Ali, zato se preko noći, po kratkom postupku menja zakon, ili uredba, šta li, o nivou aflatoksina u mleku. Samo, nekako ne mogu da sedim skrštenih ruku. Martin Luter King reče otprilike da je početak kraja života kada prestanemo da govorimo o bitnim stvarima. A neposredna fizička bezbednost moje porodice, prijatelja, mene, pa i svih mojih komšija i sugrađana, baš mi se čini kao jako bitna stvar. A, i nekako mi se još živi.

Često me, dok kroz glavu procesuiram vesti, čitam blogove kojih ima ovde odličnih, koji na dobro artikulisan način govore o tome koliko smo, kao društvo, duboko otišli u tamo odakle se ne vraća, prožme taj osećaj bespomoćnosti, svest o tome da nam nema spasa, da izumiremo sporom i bolnom smrću. Tada mi se ti, već svakodnevni ispadi raznog polusveta čine kao metastaze u ispljuvku, samo pokazatelj toga koliko smo neizlečivo bolesni. I šta sad još ima koji moj da se piše o tome kad nam i onako nema leka?

Pre nekog vremena imao sam nesrećan povod da pišem o ponašanju Telenora. Nije mi bio cilj da vodim neku donkihotovsku borbu protiv Telenora, više sam želeo da skrenem pažnju na određene posledice takvog ponašanjao u širem kontekstu.

ALO BRE, KAKVI STE VI TO LJUDI?

Za mene je počelo dok sam hvatao par dana nenadanog, dobrodošlog odmora. Za neke je počelo po rođenju ili traumama tokom odrastanja, šta li.

Starija ćerka me je zvala i zamolila da joj pomognem oko akcije glede ptica koje umiru u mukama na krovu ili plafonu SPC Vojvodina ( u Novom Sadu poznatijeg kao „Spens", zbog domaćinstva svetskog prvenstva u stonom tenisu, održanog nakon što je objekat sagrađen). Rekoh da ne mogu odatle, da ću sva sva znanja upotrebiti da pomognem čim se vratim. Na sreću ptica, nisam čekan. Družina koja se angažovala oko ove svinjarije, već je rešila problem dok sam stigao kući.

Međunarodni sud pravde u Hagu odlučio je da ne odlučuje ili da je secesija Kosova legalna ili šta već, kako ko čita i tumači. Sve u svemu, 'oladiše nas. E, evo i Generalna skupština Ujedinjenih nacija prihvatila rezoluciju čiji je najveći značaj, izgleda, da njome nismo rasrdili one koje kumimo. Vlast se, liči, baš trudi oko toga. Neću oko toga da cepidlačim, većina ovih što ih kritikuju prilično su doprineli da stanje oko Kosova bude nepopravljivo. Iz nekog razloga oni koji su na vlasti smatraju da je to jako bitno, pa se trude. Sve u svemu, ni oni ovim ishodima ne bi smeli

Često previdim te jubileje na blogu. Do sada mi je uspelo samo jednom, da ne omašim, evo sad još jedared. A mislim i da je važno - posle četrnaest godina, i situacijom kakva je sada, to sve deluje dosta obesmišljeno. Ne želim da ovde kukam za protraćenim godinama, izdajom i arčenjem poslednjih ostataka nade građana Srbije. Ali bez toga je teško moguće napisati tekst na ovu temu. Bio sam aktivni učesnik događaja, ne nešto naročito bitan, stvar bi se isto završila i bez mene, ali eto, dao sam svoj skromni doprinos, pa bih ja iz čisto ličnog ugla malo...