Onaj ko hoće da usvoji sistem vrednosti čiji je amblem bio turbo folk, neće to učiniti zbog turbo folka. Muzika je devedestih bila samo mazivo, a bez mašine mazivo nije ništa više od gomile sluzi koja neprijatno miriše.

Šta čovek da misli o tim devedesetim? Zavisi koji čovek i zavisi kojim devedesetim. Devedesete su imale mnogo slojeva. Osim toga su, kao srednjoškolska pisana vežba, imale početak, razradu i kraj. Razrada je naravno bila najveća

U Norveškoj postoji termin „ukultur", nekultura. On označava radnje koje nisu u redu: zloupotrebe, pronevere, nasilje, kriminal uopšte, no ponajviše se koristi kada su u pitanju finansijske malverzacije. Tamo u Norveškoj vlada stav da nije lepo čak ni kraduckati. Takođe, velika većina Norvežana voli da vreme provodi na skijama. I velika većina Slovenaca voli da vreme provodi na skijama. Možda postoji uzročno-posledična veza, a možda i ne, tek, i u Sloveniji vlada stav da nije lepo kraduckati. Ne znači da u Sloveniji (ili što se toga tiče u Norveškoj) nema lopovluka, nego da ljudi nisu skloni da ove pojave objašnjavaju ustrojstvom sveta, kao da se tu ništa ne može učiniti.

...pokazalo se da je ovo moje naivno zapažanje u samoj osnovi nerazumevanja suštine principa članstva.

Treća sreća. Postao sam član političke - ima li ih drugačijih? – stranke. Iz trećeg pokušaja. Što reče jedan građanin: „tri puta sam bio u opasnosti od smrti. Prvi put bacili bombu na kola, al’ ja nisam bio u kola“. U mom slučaju, prvi put me je predložio zastavnik Zoran (prve klase). U to vreme se stranke nisu zvale stranke, nego partije, a pošto je postojala samo jedna, nije bilo brige oko toga je li ili nije zauzeta njena troslovna skraćenica, nego se jednostavno govorilo Partija. Priliku da postanem član Partije sam morao da propustim. Delimično da ne razočaram pokojnog dedu, delimično jer mi se kao prva asocijaca na reč „Partija“ javljala zagušljiva prostorija puna sumornih prilika načičkanih uokrug veoma dugačkog stola.

Narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost, stara norveška poslovica.

I onda me je ta, kako će se kasnije ispostaviti srednjoškolka, ponudila bombonom. Kao i svako ko je uživao u srećnom detinjstvu, volim bombone. No ako uzmem jednu, na tanjiriću će ostati samo još dve. U suštini me baš briga, ko pre bomboni, njegova bombona, ali ceremonija prilikom ovakvih slučajeva zahteva snebivljivost. Kažem:  'ajde, možda nađem neko dete usput. Imam

Svake noći sanjam isti san. Dennis Weaver.

Već viđeno je čest motiv u filmovima. Uvodna rečenica je iz epizode Zone Sumraka koju nikada neću zaboraviti, ali bi ovde možda bolje pristajala ona koju govori Tužni Džin iz serije Twin Peaks. It is happening again. Šta? Najpre, da muzika dolazi iz podruma, sa krova, i to ne bilo kakva muzika, nego džez muzika. A slušaju je devojke u letnjim haljinama. Ludilo. Ne mogu da se setim ni jedne pesme

Osećam potrebu da vratim dug Draganu Đilasu. Bilo je to ovako.

Vreme: negde oko početka poslednje decenije prošlog veka. Ja sam još studirao, Dragan Đilas je radio. Odnosno, imao je zvanje studenta-prodekana na fakultetu na kome sam studirao, Mašinskom. U dekanatu su izmenili uslove upisa u narednu godinu nakon što je ispitni rok već prošao. Tada sam još bio nezreo i nisam shvatao da sam sam kriv što sam knapirao uslov. Osećao sam se pogođen nepravdom. Pomislio sam kako se ona može ispraviti kroz institucije sistema (kao što rekoh, bio sam nezreo), i tako sam se obreo

He lives now only in my memories. (Mad Max 2: The Road Warrior)

Svi smo mi mrtvi samo se redom sahranjujemo, palo mi je na pamet da je palo na pamet Andriću dok sam čekao na red da izjavim saučešće na groblju u Spodnjem Dupleku. Na groblja je najbolje dolaziti u društvu, možete pričati o bilo čemu i ne razmišljati ni o čemu. Ako ste sami, neminovno se pretvarate u Andrića. Naravno, kakva glava, takav i Andrić, a ova moja je, umesto jezgrovite misli, odlučila da

Kažu da je osnovna greška kod procenjivanja stvari, ljudi i pojava, ta da procenjujući samo onaj poznat deo stvari, ljudi i pojava, donosimo ocenu o celini. Ali poznati delovi stvari, ljudi i pojava su večito u deficitu. Neprekidno ih skupljamo, u nadi da ćemo najzad prokužiti sve. Naravno, nemamo nikakve izglede.

Uzmimo, na primer, taksiste. Vozim pre neki dan kroz Kneginje Ljubice, i udarim gore na Vasinu pravo pred znak koji mi na prvi pogled zabranjuje bilo levo

Na jučerašnje demonstrancije u Mariboru neki su došli u pet popodne, a otišli u šest jer su imali zakazano kod manikira, a neki su ostali do devet i bacali kocke od kaldrme na policiju. I jedni i drugi su važni u ovom protestu. Prvi možda još važniji. Jer, ukoliko već vidite da vam životni standard na koji su vas navikli odlazi dođavola najbolje je sa pobunom početi što pre. Danas manjak novca u mesečnom proračunu za manikira, sutra za kupovinu obuće sa kojom ćete pregurati zimu suvih nogu, a prekosutra je već kasno, budite se u zemlji trećeg sveta. Krpite raspale auspuhe, lovite po samoposlugama piletinu koja smrdi na ribu, ali je na sniženju, pijete čaj od šipka da vas zagreje jer se štedi na grejanju moleći boga da se ne razbolite jer će trebati lekovi.

Uzmimo da na dan-dva poželelite da živite kao junak iz neke knjige, šta bi bilo najlakše? Svakako ne Čendlerov Marlou, ili, još strašnije, bilo koji lik iz dela Dostojevskog. Kafka takođe ne dolazi u obzir iz očiglednih razloga. Ima i lakših slučajeva, ali ono što je često zajedničko mnogim junacima romana, to je da žive sami. Taj preduslov mi se ispunio istovremeno sa završavanjem čitanja knjige pisca koga imam na umu kao idealnog za početnike u disciplini