"Molim te mi ti napisi sastav na engleskom o Beogradu" potrebno je sutra za projekat (sad to zovu projektima).Posle cu da prebacim na USB, bla,bla.

"Ok, ali da sve recenice procitas naglas i prevedes."

I onda ono cuveno kako da napises a da ne izgleda da je "neko" pisao plus da se ipak iz toga nesto nauci. I onda, ko me tera na to, ali da to ipak ima i neku dusu, da ne bude samo nabacan tekst.

I stvori se tu Beograd na brzinu preko cele strane male sveske.

Malo o zalasku

‘Boreci se za bolje uredjeno drustvo, da li postajemo i bolji ljudi kao individue?”

Postoji jedan deo u knjizi “Dervis i smrt” gde kadija odgovara dervisu na pitanje o bratu u zatvoru citatima iz kurana i tada dervis primecuje da u tim “merama vecnosti”( ako se dobro secam) on oseca kao da mu nestaje brat.

U poslednje vreme, toliko se namnozilo pravila, raznih ucitelja zivota, smerova kako se i zasto govori, da imam utisak da se gubi ono nesto ljudsko, starinsko. Zadrzalo se tu pred  kasom u prodavnici, kad  prodavacica

Mirror mirror on the wall, who's the fairest of them all?

Nebrojeno puta sam pustila snimak zle kraljice iz Snezane.Tu me sve odusevljava, i energija narcisoidne kraljice, i boja glasa magicnog ogledala, njen ocaj sto postoji lepsa, prisecanje te scene me izmestila iz stvarnosti na kratko bar kad god je se setim.

Postoje ogledala draga dusi i ona druga koja bi najradje razbili, a znamo da se to ne sme.

U salonu moje drage snajderke godinama je stajalo jedno koje je sirilo! Da li mozete da zamislite

Duga letnja noc, ucestvujem u snimanju jednog sjajnog filma, sticajem okolnosti, deo sam ekipe.

 

U nekom trenutku odlazim svojim putem i narucujem picu po preporuci.Dok cekam ispred kioska brze hrane, ugledam bice koje je pola musko pola zensko. Dobro, nije prvi put da ugledam tako nekog. Ne umem da objasnim zasto, ali vuce me nesto da popricamo malo. Dobacuju joj iz kola, ona odbrusi i tu pocnemo razgovor, ogovaramo vozaca.

 

Ja joj hvalim sandale, zaista fantasticne, crvene, antilop, visoka stikla, kaze

Mozda ste procitali, mozda niste ali nje vise nema od pre neki dan...

Prvi put sam cula njene pesme negde u sestom razredu osnovne skole, mozda i ranije, mislim da su ploce bile u pitanju, daleko je to sad u secanju. Od tada pa do dana danasnjeg slusam je toliko cesto da je odavno deo mene. Kad god nesto hocu da otpevam, bilo gde, pevam najcesce nesto sto je pevala za mene najbolja pevacica francuskih sansona svih vremena.

 "Je suis seule çe soir" - i kad sam bila tuzna i patila za nekim,

Ne znam kako vi, ali u poslednje vreme se osecam kao nekadasnji 9812. Jednom procitah negde da su ih u vreme nekadasnje Jugoslavije besomucno zivkali za najneverovatnije  stvari, od recepata do resavanja ukrstenice. E ali onda su dosla nova vremena i poziv je poskupeo pa su se verujem znatizeljni i obuzdali.

Pitanja ali i odgovori su postali tempirana bomba sa sacekusama, navlakusama i ko zna cega jos ima. Ljudi su generalno zeljni da ih neko saslusa, a pitanje je upravo nacin uspostavljanja komunikacije. I mozda bi se to nekako i izdrzalo, da kad vam postave pitanje, dok

Ovih dana sam imala prilike da posmatram i donekle ucestvujem u nekim kupoprodajnim transakcijama. Mnogo toga moze tu da se uoci.

Naporno mi je kao i uvek da zamaram mozak i izigravam enciklopediju al kroz maglu nesto se secam - robna razmena, nekad davno kako je to sve pocelo. 

Razmisljam o trgovcima na isticnjackim bazarima od kad je sveta i veka i njihovim posebnim nacinima cenjkanja. O putu svile koji je kinezima u krvi i gde se, verujem, nacinima kako su trgovali tada,

Brizljivo cuvani, prenoseni godinama sa tavana ili iz podruma svake godine pred zimske praznike. Kupovani i birani pazljivo i znao se svaki. Pravljeni od krhkog matarijala i uvek strah da neki ne padne i razbije se u hiljadu komadica koji onda izgube ono zbog cega su tu a to je da sijaju u svoj celini i donose radost pri pogledu na njih. 

Posebna prica su svetiljke, mali lampioni sa svojim magicnim svetlucanjem u polumraku sobe koja odise svecanom atmosferom. Nekada su imali oblik pravih plamena iz svece, sad se to tesko nadje. A jelke svako

Da li je moguce uzivati u prolaznosti postojeceg dana bez stalnog dodira proslosti...

Misli, opsesivne ili nametnute jasno nam govore da proslo ne mora u potpunosti da nestane. Osecaj damara koji je u daljini vec okruzen sivim oblacima, neuhvatljiv a istrajan u svom nemilom postojanju.

Postoji proslost mila kao zagrljaj, ona koja ti daje osecaj sigurnosti kao kad te neko uhvati za ruku i povede. Takva nas ispuni setom.

Sadasnjost je nekad tako intenzivna