9-23. juli 2012

 I -- Tamo gde se rodio Čehov

Šolohovljev Tihi Don sam čitala davno, još u gimnazijskim danima, i teško da bih sad bila u stanju da se prisetim bilo čega osim okosnice glavne radnje, ali zbog te knjige prati me osećaj nečeg veoma velikog i važnog u vezi sa Rostovom na Donu. Sve mi se čini da tamo treba, da naprosto mora da mi se desi nešto sasvim posebno.

24. juli 2012.

2-4. juli 2012.

U Stavropolju su me dočekali obilni pljuskovi koji će potrajati danima prouzrokujući poplave u celom rejonu, Tanja i Ivan, moji domaćini sa Kauč surfing liste i mejl mog podstanara u kom mi saopštava da se od avgusta iseljava.

Potonje sam mogla da očekujem u svakom trenutku i toga sam bila savršeno svesna kada sam odlučila da se u ovu avanturu upustim samofinansirajući se novcem od kirije kao jedinim izvorom prihoda. Neozbiljno i neodgovorno -- reći će oni koji planiraju do u detalje svaki sledeći korak i uvek idu samo na sigurno.

Zubi

Kada mi se Rus ili Ruskinja stariji od trideset pet nasmeju, znam da ću ugledati ili vilicu sa krnjavim ostacima zuba, ili zlatne navlake. Nemoguće je ne primetiti koliko broj ljudi ih ima. U nekih su čak svi zubi zlatni.

"Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način" Lav Tolstoj, Ana KArenjina

25-27. jun

Nekada ne razumem zašto činim neke stvari. Ako, recimo, kažem sebi da selo s nazivom Zmijsko nije mesto na kojem želim da pravim pauzu za ručak i odmorim se dok pripeka malo ne popusti, kao i da mi sve do uveče ne treba ništa iz prodavnice, čak ni hleb, zašto onda stajem kod poslednje radnje u mestu, parkiram bicikl i ulazim? Samo da bih videla  kakve su cene? Ne verujem da to može biti razlog.

Kako god, ušla sam.

18-23. jun 2012.

 Već četvrti dan sedim u hostelu Romantik u Tbilisiju. Zajednička soba 5 evra, a u cenu su uračunate večera i neograničene količine kafe i čaja, a uveče i gruzijskog vina. Od ostalih civilizacijskih tekovina, tu su wifi, veš-mašina, topla voda. Jedino što je ceo hotel u "podzemlju", u suterenu ukopanom nekoliko metara, zbog čega nema prozora pa je pomalo zagušljivo. No, kad su ciklotuuristi i bekpekeri bili zahtevni.

U tom komforu sam silom prilika, dok čekam da mi stigne iranska viza. Došla sam u petak s Tbilisijskog mora, jer mi je prošlog puta, a to je bilo deset dana ranije, službenik u iranskoj ambasadi rekao da će do petka sigurno biti gotova. Isto to rekao mi je sedam dana ranije, samo što je tada bila u pitanju sreda.

Izazovi stepe

26-28. maj

Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija -- jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka -- prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam došla, te pravce ka Rusiji i Jermeniji kojima ću zasigurno voziti kad budem prelazila u te zemlje, i ostaje mi jugoistok zemlje, prema granici sa Azerbejdžanom.

Kopnena Odiseja

15. maj

Nakon dvadeset dva kilometra neprekidnog niza kuća sa obe strane puta koji vodi od Senakija do mesta Khoni, u ravničarskom pojasu Gruzije, izgleda da se naselje napokon proređuje. Ispred mene most, a s druge strane (opet) kuće i zidine zamka Nokalakevi. Ali zato se desno, pre mosta, odvaja makadamski put koji prati reku. Krenem njime. Trebalo bi da na obali mogu da nađem neko zgodno mesto za kamp. Zamak ću posetiti sutra jer već je kasno a i videla sam pred ulazom dvadesetak turista pa ne bih da se guram sa njima. Pogrešna procena, jer put naglo skreće posle nepunih pola kilometra i završava se pred kapijom jedne kuće. Bah, ajd nazad, pa u ponovno traženje.

2-10. maj

Dan prvi

Napuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija.

Široko slovensko

25. april

Nekada su prelazi iz zemlje u zemlju skoro neprimetni i da nema graničnih kontrola i onih kapija za teškaše, automobile, pešake, putnik ne bi ni znao da je kročio na tlo druge države. Nekada su pak granice stvarne fizičke međe, linije razdvajanja različitih geomorfoloških oblika, pa se čini da im je tu prirodno mesto jer tamo iza počinje drugi svet. Ovo potonje slučaj je sa tursko-gruzijskim prelazom Sarp-Sarpi.