2. oktobar

Kakav dan! Sunčano, mada pomalo prohladno, glatki novi asfalt, goredoliranje sa možda dve-tri oštre uzbrdice oko morskog zaliva, pa oko jezera, a onda i oko vulkana, a prizori nestvarni... Sad biram gde ću da se smestim na jezerskoj plaži (poslednja fotka).

Diž' se, vojsko!

Svakoga jutra budi me razglas. Tačno u pet, sa zvučnika koji su postavljeni na seoske bandere oglašava se glas nekog voditelja sa glavne državne radio-stanice. Prvih deset minuta priča nešto bez prekida a onda malo ućuti, koliko da se emituje jedna muzička numera. Uvek je reč o nekoj domaćoj pesmi, sa etno zvukom. Nakon nje, voditelj ponovo uzima mikrofon, da bi nakon šest-sedam minuta dozvolio emitovanje i druge numere.

31. oktobar

(prekoredna priča, jer uskace pre drugih nenapisanih a koje su se zbile od Urumčija do danas kada se ovo desilo)

Počelo je kao ostvarenje kamperske noćne more: najpre gnevni udarac pesnicom u šatorsko krilo s moje desne strane, potom šut u uži deo, tamo gde su mi noge. I vika na nerazumljivom jeziku.

„Hej! Šta se dešava!" vičem iz sna.

Osam dana do polaska, a sve već spremno:

Bicikl - 23 kg

Torba sa opremom - 23 kg

Kabinski ruksak - 8 kg

Elektronika i gedžeti - 6 kg

Sveukupno - 60 kg a biće i više kad natrpam hranu i vodu  

Svakog dana oko dvanaest, volonterke Dženi, Kler i ja, kao i svi ostali stanovnici u velikoj Tanginoj kući, okupljali smo se na zajedničkom ručku. Izostali bi samo oni koji su imali časove u to vreme. Kuvala je najčešće Tang, a ako je ona bila prezauzeta ili odsutna nekim poslom, zamenjivala ju je Huong, kojoj je pomagala Ngen. Tang je volela da kuva, ali osim te ljubavi, u načinu na koji je preuzimala kuvarsku palicu od druge dve žene čim bi se vratila kući, ili čim bi završila sa intervjuima koji je u radnoj sobi često davala stranim novinarima preko Skajpa, bilo je više od toga. Osim ponosa što dobro kuva – a zaista je bila nenadmašna – bilo je tu nekog samonametnutog moranja, kao obaveza koju je morala da ispuni kao domaćica te kuće.

Za mene je, u toj njenoj revnosti, najbolje bilo oslikano ono o čemu mi je pričala o vijetnamskim ženama i modelu ponašanja kome su učene. Od njih se očekivalo da u kući budu domaćice i majke, a izvan doma, ako su bile zaposlene – poslovne žene. U svim njihovim obavezama, u ulogama koje su preuzimale tokom jednog radnog dana, morale su da budu doterane, ženstvene a, najbitnije, stalno osmehnute i tihe. Na ulicama je bilo veoma teško videti neurednu ženu, čak i kada su izlazile samo u kupovinu. Vijetnamska moda nametnula je stil koji je postao prepoznatljiv i koji nisam srela nigde osim u ovoj zemlji: haljinice kao za devojčice, koje su mi ličile na tinejdžerske školske unifrome, samo što su ove bile u raznim bojama i sa otvorenijim izrezima oko vrata, sa kratkim rukavima ili bez njih. Preko toga, u svežijim danima, oblačile bi strukirane blejzere, ili jaknice sa sitnim cvetnim desenom.

Nerviraju me svi ti turisti koji su opseli Kjoto. Jer to je moj prvi utisak – da je grad pod opsadom. Na najjačem udaru su 'must see' mesta, koja trpe najezdu i stranih i domaćih posetilaca.

Ne zna se ko se više folira: lokalci koji su obukli tradicionalna kimona I japanke sa