(Prekoredan blog.)

Od početka moje avanture pre četiri godine nepoznati ljudi su mi mnogo puta pomagali, ugošćavali me, čašćavali, poklanjali mi hranu a nekad i novac. Ali nikad mi se nije desilo ništa ni nalik ovome što sam danas doživela.

24. jul 2018.

Dan je bio paklen -- 37C, bez daska vetra, tako da je krenulo celicenje od prvog okreta pedala. Dahtanje i borba za vazduh, dok se malo nisam privikla. Pomogli su delovi puta koji vode kilometrima

„Ako se niste popeli na Kineski zid, niste videli Kinu" - tvrdi turistički slogan. I s pravom, jer da bi se ova zemlja razumela, da bi se shvatilo kako je bilo moguće da najmnogoljudniji narod na svetu vekovima ostane izolovan - a to je i do današnjeg dana - mora se posetiti Veliki zid. Ni fotografije ni video snimci napravljeni tuđom kamerom tu ne pomažu mnogo: ništa ne može da prenese utisak koji posetilac ima kada se uživo nađe na najvećem odbrambenom objektu na svetu, za koji mnogi (pogrešno) veruju je jedina građevina koja se vidi s Meseca.

31.1. – 4.2.2013.

Voda na sve strane

S puno poverenja oslonila sam se na vremensku prognozu, pa kad su na weather.com predvideli celodnevne obilne padavine, lepo sam se smestila u hostel planirajući da vreme mirovanja iskoristim za pisanje novog bloga kao i za stomačni oporavak. Nije me mnogo pogodilo kada su najavljeni kišni dani ispali vedri i sunčani, jer sam u pauzama od pisanja kao i pripremajući obroke mogla da bezbrižno sedim na nepokrivenoj krovnoj terasi.

Osvrt na 2018.

Dan petnaesti, 20. oktobar

*

Kako se spuštam od Muktinaha, tako i cene padaju, pa sam dan uoči dolaska u Tatopani ručala za svega dva dolara, što je bilo gde na planini nezamislivo -- toliko tamo košta kafa. Sasvim neočekivano, ta silazna linija cena zaustavlja se u Tatopaniju i ponovo vrtoglavo skače do možda najviše tačke na cenovnom grafikonu cele Anapurna rute. Iako sam odabrala sasvim običan hostel, najjeftinija porudžbina u meniju iznosi čak šest dolara.

Kusam moj mo-mo s povrćem, a svaki zalogaj mi zastaje u grlu. Gledam prepune porcije drugih turista i razmišljam o tome koliko se, u finansijskom smislu, razlikuju kratka putovanja od dugih. Budžet kojim raspolažem svakog meseca uklapa se u srednji prosek budžeta putnika dugoprugaša ali ove cene na Anapurni su za mene previsoke.

Šangajska torta

7-16. novembar 2012.

Voz Šijan-Šangaj

Trideset pet sati klackanja na „hard seat-u“ od Šijana do Šangaja. Slike Kineza koji su mahom iz nižih socijalnih staleža, jer voz je najjeftinije prevozno sredstvo, a „tvrda sedišta“ koštaju najmanje.

Žena veoma nerazvijenih crta lica, u svojim četrdesetim, koja sa obožavanjem drži, nosi, tetoši, hrani, uspavljuje dvogodišnju devojčicu.