(Ili još jedna priča na temu: „Ko kuca, otvoriće mu se“)

Ne znam za ostale pisce, ali kada bi mene neko pitao kakvi uslovi su mi potrebni za pisanje romana, odgovorila bih: „bolnički mir“. Tokom dve i po godine života na drumu, odvikla sam se od bilo kakvog komfora, pa sam skoro sve moje blogove – a među njima ima, sklona sam da verujem, i nekoliko sasvim dobrih priča – napisala u šatoru, sa notbukom na kolenima, iskrivljena od bola u leđima, i katkad u velikoj buci jer sam kampovala blizu puta, naselja a nekad i aerodrosmkih pista. Ali za pisanje knjige, znala sam, potreban mi je potpuni mir i minimum uslova kao što su zasebna soba, struja i barem povremeno dostupna wifi konekcija radi provere nekih informacija.

2-10. maj

Dan prvi

Napuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija.

...kada govorimo o bajkama

2-5. septembar 2012.

Moja domaćica u Biškeku, trideset-deveto-godišnja Poljakinja Renata, učiteljica jezika u kirgizijskoj prestonici, otvarala je vrata svog jedno-sobnog stana svim putnicima koji bi joj se javili preko Kauč surfinga. I sama je mnogo putovala, uglavnom u ličnoj režiji -- nema kontineta

Afik je imao osamnaest godina i mrzeo je sve oko sebe. Najpre, svoje razvedene roditelje. I svoju sestru koju je tukao kad god bi mu tako došlo. Pa sve slabije od sebe. I njih je prebijao na mrtvo ime.
Zbog te mržnje postao je alkoholičar, narkoman, diler. I, kako to najčešće biva, brzo je upao u ozbiljne nevolje i umalo dopao šaka policije - a posedovanje i prodaja droge u Maleziji se kažnjavaju smrću. Spasla ga je majka, penzionisana profesorka engleskog, preko svojih veza.

Umakavši bezmalo smrtnoj presudi, Afik se iznenada zapitao šta on to zapravo radi. I što je toliko ljut. I da li ga porodica i ljudi oko njega zaista cene ili ga se samo boje.
Odgovori koje je dao sebi nisu mu se ni najmanje dopali.

Kako je sve počelo i kako se razvijalo

Moj prvi bicikl za putovanje bio je poklon od prijatelja, Aleksandra Erskog, koji u Šapcu ima svoju malu prodavnicu i servis dvotočkaša. Poklonu se u zube ne gleda, ali iz raznih razloga valja napomenuti da je to bio jedan prastari (“86-o godište) brdski bicikl, dobrog proizvođača – italijanske Botecchie – izdržljiv kao kljusina. Što je i dokazao, prešavši 33000 km, izvukavši me na himalajski vrh Thorung La, na 5416 mnv, i prekotrljavši se kroz 1000 km dugačku

*

Prešla sam preko sto kilometara i više ne mogu ni da sedim na biciklu. Ruke mi trnu i ne znam kako da držim volan. Sva sam ulepljena od znoja. Počinje da me nervira kad se motoristi koji me preteknu osvrnu za mnom osmehujući se i kad mi neko dobaci srdačno: „Hello!" Za danas mi je dosta i bicikla i sparine i vlage i novih predela i ljudi. Sve što želim je da se negde smestim i odmorim.

Tako skrećem u prvo prostrano dvorište u kome je parkiran kamion a iza velike kuće se nalazi čistina. Osmotrim ne približavajući se previše pa se predomislim zaključivši da tu ipak neće biti dobro pošto je otvoreno ka drumu. Već pravim polukrug da se vratim natrag na put, kada iz kuće izađu dvojica mladića. Indijci.

 LINK ZA CROWDFUNDING KAMPANJU

Za nekoliko dana kećem u svoju možda najveću avanturu: voziću Pamirskim platoom u Tadžikistanu. Pamir hajvej je drugi najviši autoput na svetu, s tim što tu reč treba shvatiti uslovno, budući da većom dužinom ne postoji asfalt i da i put i predeli kroz koje prolazi više liče na Mesečevu

Taroko kanjon je verovatno najpoznatija turisticka atrakcija u Tajvanu. U sklopu nacionalnog parka, za koji je proglasena cela oblast u donjem toku reke Livu, nalazi se na desetine hajkerskih staza. Da bi se sve ispesacile, treba tri dana.

Na jeziku domorodaca, rec 'taroko' oznacava ljudsko bice. Nekada je kanjon bio nalaziste žada, a zbog mermernih stena naziva se i Mermerni kanjon.

Sa mojim domacinima ispesacila sam dve staze i ostale udivljena tolikom lepotom. Nije mi smetalo ni sto su veci deo tih ruta Tajvanci poplocali i osigurali ogradama, podlezuci zahtevima masovnog

20-31. januar

Pred svakom novom granicom osećam se kao na ulazu u nepoznatu kuću. Još od vrata procenjujem atmosferu tog doma – vremenske prilike, kvalitet puta, prizore oko njega – i tražim znakove dobrodošlice u ponašanju domaćina. I gotovo uvek, prvi utisci su nepogrešivo tačni — ono što uočim odmah po ulasku, pratiće me posle sve vreme mog boravka u toj zemlji.

WeChat grupa Pomoć Srbima jedna je od retkih grupa Srba u Kini u kojoj nema suvišne priče ni off topica. Svakog prvog u mesecu, njen osnivač Igor Stanković objavi početak nove humanitarne akcije. U objavi uvek stoji informacija o projektu za koji se tog meseca donira ili o porodici kojoj ćemo pomoći. Akcije traju od prvog do petog u mesecu, a prilozi se doniraju preko WeChat-a, koji je u Kini i sredstvo plaćanja. Svako od nas u grupi pošalje prilog u vidu ’Red pocket-a’, a Igor ga otvori i prebaci na svoj račun. Istovremeno, potvrdi prijem novca, tako da svi javno vide koliko