'Provetravanje mozga' na šestodnevnoj turici (uskoro ću napisati blog o tome) nije mi značilo samo kao pauza od pisanja, već mi je pomoglo i da najzad odlučim kuda dalje. Ovo je prilično precizan plan, ukoliko me i vi koji me pratite budete podržali sa svoje strane, kupujući moje naredne knjige – jer na taj način se finansiram.

2016. Februar-mart – Hanoj, Vijetnam, rad na rukopisu nove knjige.
2016. April-maj – nastavak pedalanja: Halong Baj (Vijetnam), Naning (Kina), Makao i Hong Kong. U Makaou apliciram za tajvansku vizu. Ako ima naših koji žive na Tajvanu, molim da mi se jave, jer će mi možda biti potrebna pomoć za dobijanje vize (pozivno pismo).
2016. Maj – izlazak nove knjige, sa naslovom „Nomad“ (I), te prodaja preko logističke podrške kod kuće. Najverovatnije neće biti kupovine u pretprodaji, pošto je prošli put ispao priličan haos. Neću dolaziti radi promocije.
2016. jun – Tajvan
2016. Jul-avgust-septembar – Japan
2016. Oktobar – Južna Koreja
2016/17. Novembar-decembar- januar (i možda februar) – Japan: volontiranje i pisanje nove knjige (rezervna kombinacija: odlazak na Filipine radi pisanja nove knjige).
2017. (Februar) mart-april-maj – objavljivanje drugog nastavka putopisnog romana "Nomad" (II), dolazak u Srbiju, promocije u regionu. Apliciranje za australijsku i novozelandsku vizu.
2017. Jun-jul-avgust...(pa koliko bude trebalo i moglo da se produžava) – Australija i Novi Zeland
2018. Latinska Amerika

...

Pre pet meseci, Brajan i ja krenuli smo zajedno na dugu biciklističku turu, s namerom da to bude put oko sveta. Nismo se dovoljno poznavali, zapravo smo se upoznali u martu ove godine, posredstvom jedne biciklističke liste. Nakon pet meseci, shvatili smo da dalje nećemo voziti zajedno i razdvojili se. Pošto ljubav nije bila pokretač ove zamisli, to oboje nastavljamo sami, svako svojim putem. Moj plan je da zimu provedem u Grčkoj i Turskoj, a na proleće ili najkasnije ranu jesen krenem Putem svile, na IStok. nadam se da ću za taj deo puta naći društvo.

Posle suza -- Sunce

9-23. juli 2012

 I -- Tamo gde se rodio Čehov

Šolohovljev Tihi Don sam čitala davno, još u gimnazijskim danima, i teško da bih sad bila u stanju da se prisetim bilo čega osim okosnice glavne radnje, ali zbog te knjige prati me osećaj nečeg veoma velikog i važnog u vezi sa Rostovom na Donu. Sve mi se čini da tamo treba, da naprosto mora da mi se desi nešto sasvim posebno.

3. maj

Ovaj pas opasno liči na mene:

- Neutešan je kad ga gazdarica noću veže u kućici.

- Između hrane i otpuštanja

20-31. januar

Pred svakom novom granicom osećam se kao na ulazu u nepoznatu kuću. Još od vrata procenjujem atmosferu tog doma – vremenske prilike, kvalitet puta, prizore oko njega – i tražim znakove dobrodošlice u ponašanju domaćina. I gotovo uvek, prvi utisci su nepogrešivo tačni — ono što uočim odmah po ulasku, pratiće me posle sve vreme mog boravka u toj zemlji.

Ili -- kako prevideti Ekvator i nabasati na budućeg saputnika u vožnji. O lepotama divljine i strahu od "kanibala". O geografskim i životnim nultim tačkama.

*

Još od Singapura razmišljam o tome kako ću preći Ekvator i prvi put kročiti na južnu Zemljinu poluloptu. Zamišljam sliku kako jednom nogom stojim na jednoj a drugom na drugoj polulopti. I moj bicikl je takođe uhvaćen u trenutku kada seče polutar – prednji točak se, razumljivo, kotrlja 'nadole'.

Znače mi takve stvari. Pedalirajući okolo, ostavljam svoj trag na Zemljinoj kori. Točkovima

*
Svako indonežansko ostrvo je svet za sebe, kažu poznavaoci. I još dodaju da se nekada toliko razlikuju da, po prelasku s jednog na drugo, imate osećaj kao da ste u drugoj državi, među drugim narodom. Te tvrdnje čine mi se tačnim, iako ni na jednom ne ostajem dovoljno dugo da bih smela da kažem kako sam ga upoznala. Osim Batamija gde sam samo zanoćila, na Sumatri i Javi provela sam po nešto manje od mesec dana, sve vreme vozeći prema jugoistoku. Ipak, na osnovu onog što sam videla i osetila, za prvo ostrvo mogla bih da vežem epitete 'divlje' i 'prenaglašeno' - nedirnuta priroda i ljudi koji preteruju u srdačnosti, oduševljenju, ljubavi prema strancu. Kad je reč o Javi, prve asocijacije su mi 'previše' i 'građanstvo' - jer je to ostrvo prenaseljeno ljudima i prezagušeno saobraćajem, ali istovremeno i pretrpano vulkanima, džunglama, pirinčanim poljima; dok u gradovima poput Džakarte i Džokdžakarte (a verovatno i Bandunga koji sam, nažalost, zaobišla) živi samosvojna građanska klasa kakve nema nigde na Sumatri. Za Bali, treće indonežansko ostrvo na koje sam stigla - i na kome ću se najduže zadržati - od prvog kilometra neminovno vezujem dve slike: valovitog terena i hinduističkih hramova.