*

Smeštaj u Ringo's Foyer Guest house rezervisala sam preko jednog  sajta. Bio je najjeftiniji u Melaki, sa cenom od 5$ za krevet u zajedničkoj sobi. Rezervisala sam za četiri dana, smatrajući da je to dovoljno za obilazak Melake - grada koji su svi hvalili kao biser zapadne obale Malezije.

Iako Melaka nije ni približno velika ni razuđena kao KL, trebalo mi je više od dva sata da nađem svoj hostel. Ima neke nelogičnosti u načinu na koji Maležani projektuju i označavaju svoje puteve, zaobilaznice, podvožnjake. Razgovor sa mnogim zapadnim cikloputnicima uverio me je da nisam jedina koja se obavezno gubi u svakom maležanskom gradu. Naprosto, imaju drugačiju logiku koja je nama neshvatljiva.

*

Dok se opraštam od svojih domaćina Beti i Ričarda, sustigne me prepoznatljiva tuga zbog još jednog odlaska od onih sa kojima sam se zbližila. Od početka mog putovanja, to se stalno ponavlja: upoznam neke dobre, plemenite ljude, provedem sa njima dan, dva ili pet, a onda moramo da se pozdravimo, verovatno zauvek. To odlaženje, neprekidno kretanje, lutanje i tumaranje po planeti koja je jedina dovoljno prostrana za moje snove i želje – to je imperativ mog Puta. Pokoravam mu se kao što se čovek pokorava pratećim neumitnostima svojih izbora, bez mnogo reči i žaljenja, sa ponekom suzom kojoj dopuštam da sklizne tek kad tim dragim ljudima okrenem leđa.

Crno more

Kakvo je Crno more, je l' stvarno crno?, pita me moj prijatelj.

Jeste, crno je baš-baš. I da ga nikada nisi video uživo a da ti neko pokaže fotografije Jadranskog, Sredozemnog i Crnog mora, prva dva bi verovatno teško razlikovao ali oko potonjeg ne bi imao dileme.

Potražila sam na Interenetu odgovor na pitanje kako je Crno more dobilo taj naziv. I na Vikipedijinim

Dan jedanaesti, 16. oktobar

*

Sa poslednjeg konaka na Anapurna kružnoj ruti svi kreću veoma rano, već oko četiri ujutru. Do prevoja Thorung La ima oko pet sati pešačenja i onda slede tri sata spusta do prvog sela na suprotnoj strani planine.

Trpezarija gostionice u Thorung Pediju, gde sam odsela, puni se planinarima koji su spremni da krenu samo dok doručkuju. Ja sam sve to već obavila u mojoj sobi samo čekam na mog nosača Kimala da mi da znak pa da pođemo. Ali vreme prolazi, planinari odlaze, a mi čekamo na Kimalove prve klijente. Ispostavlja se da je se sa njima dogovorio za sat i po kasnije.

 srcu Anadolije

Dom(aćini) u Kajseriju

 1-3. april

Istuširala sam se, spremila klopu i udobno se zavalila u fotelju ispred prozora četvoro-sobnog stana u centru Kajserija, s kojeg se pruža panoramski pogled na ceo grad i u pozadini planinu Ercijan koja se visoko izdiže iza poslednjih krovova. Na stočiću ispred mene pun tanjir makarona, do njega Efes od pola litre, a kroz sobu se lomi glas Ele Ficdžerald sa ce-de plejera.

Često dobijam poruke u kojima me neiskusni putnici pitaju : 
"A kako to sa vizama?"
"A gde vadim vize?" 
"Je l' možeš da mi daš neki savet za vize?"

Krajem aprila izlazi moj novi novi putopisni roman “Nomad”, a u maju dolazim u Srbiju (već sam kupila kartu) i ostaću do kraja juna. Planiram tribine i druženja, a biće i nekih zajedničkih bicikliranja.

Kopnena Odiseja

15. maj

Nakon dvadeset dva kilometra neprekidnog niza kuća sa obe strane puta koji vodi od Senakija do mesta Khoni, u ravničarskom pojasu Gruzije, izgleda da se naselje napokon proređuje. Ispred mene most, a s druge strane (opet) kuće i zidine zamka Nokalakevi. Ali zato se desno, pre mosta, odvaja makadamski put koji prati reku. Krenem njime. Trebalo bi da na obali mogu da nađem neko zgodno mesto za kamp. Zamak ću posetiti sutra jer već je kasno a i videla sam pred ulazom dvadesetak turista pa ne bih da se guram sa njima. Pogrešna procena, jer put naglo skreće posle nepunih pola kilometra i završava se pred kapijom jedne kuće. Bah, ajd nazad, pa u ponovno traženje.