30. avgust

Razvlačile smo se do skoro deset moja domaćica Dragana Tintor i ja, odlažući rastanak. Za dva i po dana, zbližile smo se kako se to dešava sa srodnim dušama. Osećala sam se prihvaćeno i voljeno, trudeći se da bez zadrške i ja njoj pokažem svoju naklonost. Otud smo i jutros morale da najpre popijemo kaficu, pa da doručkujemo, na japanski način, naravno, mada prilagođen mojoj navici da ujutru jedem nešto slatko.
Nisam se bunila kada mi je GPS iscrtao rutu okolo-naokolo, uglavnom zaobilazeći planine na putu do druge obale, one na Japanskom moru. Cilj mi

11

Biciklisticki punkt u gradiću kome ne znam ime prilično je veliko zdanje sa pripadajucim parkingom, toaletima i, verovatno, servisom. Ali zbog praznika, sve je zatvoreno.

Prolazim iza zgrade, ne znajuci ni sama sta zapravo trazim. Jos uvek nisam odlučila da prekinem sa današnjom voznjom, mada bi uskoro trebalo da počnem da trazim mesto za kamp. A onda iza zgrade otkrijem

*

Iako još uvek nije dovoljno otoplilo i noćne temperature su i dalje u minusu a dnevne promenljive, od plus pet do plus dvadeset pet, ipak krećem dalje. Ne mogu više da ostanem na jednom mestu, zaglavljena - moj neizdrž je dostigao vrhunac. Plan je da krenem na zapad, u centralnu Mongoliju, kako bih posetila nekoliko nacionalnih parkova, turskih spomenika iz 6-8. veka, nekadašnju prestonicu Mongolskog carstva - Karakorum,

Pošto u subotu odlazim a imam neko posuđe koje sam kupila zbog boravka ovde, na FB grupi za hanojske ekspate oglasila sam selidbenu rasprodaju. I, javi se jedan mladić da kupi rice cooker – to je za ovaj deo sveta verovatno najgenijalniji izum 20. veka.

Dolazi jutros fin momak oko 35 godina. I onako usput, dok testiramo kuvalo, pita me šta sam radila u Hanoju. U jednoj rečenici kažem mu da putujem biciklom godinama a ovde sam pravila pauzu da bih napisala novu knjigu. To izaziva već očekivano oduševljenje. Zatim i ja njega upitam isto – šta radi ovde.

„Predajem engleski. Došao sam pre godinu dana kada se moj otac ubio, a ja sam prsao: ostavio sam posao u korporaciji i napustio ženu. Hteo sam sve da promenim, da radim nešto korisno i plemenito. Moj otac je bio vijetnamski veteran i zato sam izabrao da dođem ovde da pokušam da popravim ono što je on uradio. On je bio artiljerac i nikad nije imao sukob prsa u prsa, ali na svim fotografijama koje je čuvao bile su stotine mrtvih Vijetnamaca po tlu, svi pokošeni. Znaš da je ubijeno preko tri miliona ljudi, od kojih je preko dva miliona civila? Poginulo je oko pedeset hiljada američkih vojnika. Ali istina je da ih je mnogo više nastradalo kasnije, najviše zbog samoubistava.“

(Zbog uslova u kojima postujem, tokom ture u Japanu moraću da zadržim dnevničku formu, tačnije, da kopiram svoje statuse sa Fejsbuka, pošto nemam kad ni gde da pišem blogove. Iz istih razloga, i fotografije prilažem na kraju teksta. Izvinjavam se svima što ne mogu da odgovaram na komentare, ali mogućnosti za pristup netu su mi zaista ograničene.) 

7. septembar

Danas malo kiša, malo sunce. Ali su zato pejsaži slikarski nestvarni. Osećaj da sam na dalekom severu je potpun.

Zaustavila sam se dosta rano pošto je ponovo počelo

(2. deo)

*

„Oš-bazar“ u Biškeku, kao mesto gde se odlazi u kupovinu, ili samo u rezgledanje pa se završi sa punim torbama svega i svačega. Istočnjačka egzotika i dah vremena kada je Biškek bio nezaobilazna stanica na Putu svile. Bazar je, zapravo, ogromna gradska pijaca, uz koju se prikačio i buvljak, pa sve što lokalcu, putniku ili turisti zatreba, ili mu tek padne na pamet da bi mu moglo zatrebati dok bude tumarao po Kirgiziji, sve će to naći ovde.

Cenkanje je obavezni deo kupovine i svaka se cena da spustiti za trećinu, a uz malo

*
U jurti najblizoj mestu gde kampujem odsela je grupa turista iz Slovenije i Hrvatske. Cula sam ih kad su razgovarali i pozurila da im se javim.

Verovatno najveca razlika izmedju samostalnih putnika i turista je sto ne dele ni priblizno ista iskustva iako su obisli identicna mesta. Dok razgovaram sa jednim Slovencem iz grupe (inace jako ljubaznim), sa zaljenjem primecujem kako nema one bliskosti koja se namah uspostavi kad se sretnu cikloputnici, stoperi, bekpekeri...: Koliko dugo putujes?, Gde si odseo u..,? Kako si stigao do...? Gde moze da se jeftino prespava? Sta mislis o...?

3. Zanemeli i srećni

*
Noćni mraz, ali zato jutro sunčano i vedro. Još pre svitanja, Maks je zauzeo mesto iza svog stativa, čekajući izlazak Sunca. Strast fotografa.