Pre tri godine, baš na današnji dan, spakovala sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu, da se tamo sretnem s čovekom s kojim ću krenuti na put oko sveta. Danas, tačno tri godine kasnije, pakujem stvari u ogroman... kineski ruksak, a bisage i bicikl ostavljam u Irkutsku, odakle za nekoliko sati vozom krećem za Moskvu (četiri dana jahanja) a iz nje avionom za Beograd.

To je ta vest iznenađenja -- vraćam se privremeno. Vraćam se zbog knjige koju objavljujem. Treba da budem tamo kad izađe, da joj pomognem. Odvojila sam dva meseca za to - mesec dana za pripremu, štampanje i organizaciju svega, i mesec dana za promocije.

* Od februara mirujem, živeći kao sav normalan svet. Kuća--škola – to je uglavnom moja maršruta. Imam dovoljno vremena da svakog dana odem makar do obližnjeg jezera, bilo da bih džogirala, bilo da bih se veoma strmim putem uspenjala biciklom do stupe na vrhu. Imam i sportske terene u sklopu kampusa u kome živim, sa profesionalnom stazom za trčanje, sa košarkaškim i odbojkaškim terenima... Rečju, postoje svi uslovi da održavam kondiciju. Osim što me mrzi.

*

Kada sam negde po isteku drugog meseca mog boravka na Balkanu kupila avionsku kartu za Tajland, bila je to isplanirana odluka koja nije ishodila iz mojih trenutnih osećanja i želja. Do njih nisam uspevala ni da doprem zbog vrtloga u kome sam se nalazila, a koji me je svakoga dana vukao prema drugom gradu, novoj tribini i društevnim aktivnostima kakve nisam imala ni u studentskim danima. Sada su mi nepromenjivi datum leta i novac koji je nepovratno prebačen s mog računa na račun avio-prevoznika predstavljali garanciju da će svemu tome zasigurno doći kraj. Pogurala sam sebe i jedva čekala da krenem.

Iako sam potiskivala sva pitanja na koja nisam mogla da odgovorim sa pouzdanjem dok se ne budem ponovo  izmestila, povremeno su me ipak zaskakala. Šta ako zaključim da ne želim da nastavim putovanje? Šta ako mi nije više do toga? Ako se ispostavi da sam se zasitila? Bilo bi nepraktično a i prilično skupo vratiti se čak na drugi kraj sveta da bih to utvrdila. Ali nisam znala kako bih drugačije osigurala sebi uslove da to saznam nego tako što ću nastaviti da radim sve isto kao i pre 'balkanske pauze'.

Izbor Tajlanda kao nove startne tačke pokazao se kao dobar jer sam znala šta me tamo čeka, budući da sam ranije provela tri meseca vozeći po istoku i severu te zemlje. Volela sam Tajlanđane, njihovu ljubaznost i spremnost da pomognu drugome, njihovu uređenu i veoma bezbednu državu, kao i sve one prednosti koje verovatno primećuje samo cikloputnik: tuševe na besprekorno čistim benzinskim stanicama, besplatnu internet konekciju u kafeima Amazon koji se nalaze u sklopu njih, lanac prodavnica seven-ileven sa bogatom ponudom zapadnih proizvoda, poput hleba i nes kafe bez kojih nikako ne mogu, slobodu da se kampuje bilo gde. Od prvog ulaska u Tajland ponavljala sam da je ta zemlja idealna za nomade.

*

*

Bali je malo ostrvo. U pravcu istok-zapad ima oko 153 kilometra, a po liniji sever-jug oko 110. To znači da bi se čak i biciklom celo ostrvo moglo prepedalati u jednom danu. Kad ne bi bilo planina. I svega zanimljivog zbog čega vredi zastati.

Pozivam vas da dođete na neku od putničkih tribina koje ću naredna dva meseca držati u pedesetak gradova na Balkanu. Iako je povod za moj dolazak objavljivanje nove knjige, ovo će biti putničke tribine na kojima ću govoriti o svom, sad već epskom putovanju biciklom koje je započeto 2011. kao krug oko sveta, ali se u međuvremenu pretvorilo u nomadski način života.

(fotografije ce nažalost izostati, iz razloga navedenih u prvom delu ovog posta)

Jedan od mnogih problema sa kojima se sreću stranci u Kini je internet. Kineska vlada ne samo što je zabranila pristup na preko dve hiljade sajtova, evropskih i američkih dakako, nego je i one koji su dozvoljeni veoma teško a katkad i nemoguće otvoriti budući da se i njihovo učitavanje ometa zavisno od trenutne političke situacije. Logiku po kojoj su neke veb-adrese dozvoljene a druge nisu, vide samo oni koji ih aminuju ili osuđuju na izganstvo. Primera radi, kako objasniti to da je Googlova galerija Picasa zabranjena dok je Flickr dozvoljen?

Krenula tako jedna Ciklo-Crvenkapa u posetu rodnim mestima svojih roditelja, a sve sama, na dva točka, kroz šume i preko planina. Na vuka nije naišla, samo na dobre ljude koji su joj pomogli da se posle šest dana živa i zdrava dokotrlja svojoj kući.

*

Tog leta po glavi mi se uporno motala ideja o samostalnoj turi na biciklu. Povod koji sam pronašla – da posetim mesta rođenja mojih roditelja – za moje bližnje je bio samo dobar pokušaj izgovora u koji ni sekundu nisu poverovali. „Uhvatili su te pundravci pa tražiš opravdanje“, razotkrili

O Angkor Vatu je teško pisati. Nakon stotine stručnih studija, hiljada turističkih priručnika i bezbrojnih sažetaka za brzo upoznavanje sa jednim od sedam svetskih čuda novog veka, nemoguće je napisati bilo šta a da ne bude ponavljanje. Ali paradoksalno -- ili upravo zbog toga -- dok sam se pripremala za obilazak kompleksa, pa tokom višednevnih poseta hramovima, i sada, kada sam sela da o tome nešto napišem, nisam uspela da nađem nijedno sistematizovano, kratko i uprošćeno objašnjenje sa praktičnim savetima u vezi sa Angkor Vatom i njegovim obilaskom. Ne mislim da mogu da nadoknadim taj propust, ali se nadam da će tekst koji sledi pomoći barem nekom budućem posetiocu Angkor Vata da se bolje snađe kada se nađe pred jednom od najfascinantnijih svetskih građevina, a onima koji tamo nikada neće otići, da steknu makar približnu predstavu kako sve to zapravo izgleda.

Krug oko Zemlje ima 40 000 km, računajući obim Ekvatora. Kako nisam imala mogućnosti da obeležim prvu polovinu tog kruga (bez interneta, u Vijetnamu, sa stomačnim problemima), to sam uradila na prvoj hiljadi posle zvanične polovine puta. Kažem "zvanične" jer ne nameravam da se nakon 40 000 km vratim kući -- zato što ne mislim da ću dotle obići sve kontinente i sve zemlje u koje želim da odem. Kad sam bila napravila prvih 10 000 km na ovom putovanju, u šali-zbilji sam rekla da ću voziti do 99 999 km, a onda ću svratiti malo i do kuće :)