Prvi bicikl za moje putovanje oko sveta poklonio mi je prijatelj. To je bio jedan maunti bajk, star trideset godina. Koštao je oko 40 evra – prema rečima mog darodavca. Iako su sa njega ponekad otpadali delovi, prešao je 33,000 km natovaren sa 40 kg tereta. Njime sam se popela na Himalaje, na 5,416 m visok Thorung La pas, i prepedalala pustinju Gobi. Ostao je u Irktursku, 2014, kod drugog mog prijatelja, gde čeka da ga jednog dana, kada opet budem imala svoju kuću, dopremim nazad.

Drugi bicikl kojim sam nastavila kotrljanje poklonio mi je isti onaj prijatelj sa početka. Napravio

Nerviraju me svi ti turisti koji su opseli Kjoto. Jer to je moj prvi utisak – da je grad pod opsadom. Na najjačem udaru su 'must see' mesta, koja trpe najezdu i stranih i domaćih posetilaca.

Ne zna se ko se više folira: lokalci koji su obukli tradicionalna kimona I japanke sa

Dok sam bila u Srbiji i u susedstvu, nisam stizala da pišem. Svakoga dana sam putovala,

uglavnom biciklom a kasnije malo i autobusom, gotovo svake večeri sam imala tribine,

a pre i nakon njih susrete sa starim i novim prijateljima. Na kraju dana, kada bismo se moji

domaćini i ja razdvojili, umesto na spavanje, sedala sam za kompjuter i odgovarala: na mejlove,

 poruke, davala intrevjue... Tako se za tri meseca skupilo materijala i materijala za najmanje

jedan podebeli roman. Koji ću možda napisati, jednog dana. A nakupilo se i teškog umora.

Za tri meseca na Balkanu fizički i psihički sam se iscrpela više nego za tri godine pedalirajući

kojekuda po svetu.

(Do sada sam uvek objavljivala samo (pre)dugačke blogove dok sam na moj FB profil kačila kratke priče ili crtice o epizodama koje su mi se upravo desile a ja ih zabeležila čim sam se dokopala interneta. Izgleda da je to lakše i zanimljivije za čitanje (trebalo mi je tri godine da to shvatim) pa hajde da probam s tom praksom i ovde. Znači, između regularnih blogova, kad god stignem, postavljaću ove kratke zapise.)

30. oktobar

(2. januar 2015)

Sa tajlandske strane, izlazna pasoška kontrola

Pruživši pasoš tajlandskom cariniku, nalaktim se na visoki pult i koliko god je moguće, primaknem lice uskom otvoru na staklu. Vrebam mu grimase i pokrete spremna da u presudnom trenutku zatražim 'veliku uslugu' od njega - da izlazni pečat ne stavi na novu stranicu već na neku koja je već isprečatirana. Zamolila sam ga to čim sam mu predala pasoš, ali ničim nije pokazao da je čuo ili razumeo. Tako sam sada kao zapeta puška.
Ali prolazi nekoliko minuta u pregledanju i ponovnom pregledanju mojih viza, pa kad i treći put počne da ih lista a potom podmetne otvoreni pasoš kolegi do sebe, onom što radi na ulaznim overama, nepogrešivo znam o čemu je reč.

7. novembar

Otkad sam u Kini, patim od nesanice. Nekad ne mogu da zaspim po celu noć. Ali čim pobegnem iz grada i nađem se u prirodi, makar i u ovako komercijalizovanom nacionalnom parku, svi moji problemi nestanu. Zaspim kako legnem i spavam kao beba, spokojnim i zdravim snom do kasnog jutra.

Dan je zašao u deveti čas kada se budim od povika turista sa platoa ispred vodopada. Ne ustaje mi se još, ali moram. Uskoro će početi da stižu posetioci u velikom broju, te neće biti u redu ako zateknu moj šator, a ne raduje me ni pomisao da me svi zagledaju radoznalo

* Od februara mirujem, živeći kao sav normalan svet. Kuća--škola – to je uglavnom moja maršruta. Imam dovoljno vremena da svakog dana odem makar do obližnjeg jezera, bilo da bih džogirala, bilo da bih se veoma strmim putem uspenjala biciklom do stupe na vrhu. Imam i sportske terene u sklopu kampusa u kome živim, sa profesionalnom stazom za trčanje, sa košarkaškim i odbojkaškim terenima... Rečju, postoje svi uslovi da održavam kondiciju. Osim što me mrzi.

1.

Ispostavlja se da u kuci-kafeu, pod cijom sam se nadstresnicom sakrila od kise, ima ljudi. Domacica me najpre nudi da predjem za bastensku garnituru, umesto sto sedim na tlu. Odbijam, ali je zato pitam za dozvolu da postavim sator tu gde sam. Sto ona prihvata bez razmisljanja. Zatim ulazi u kucu i vraca se sa decakom od dvanaest-trinaest godina. On koristi Guglov prevodilac da bi mi preneo njen poziv da nocas spavam unutra, u njihovom holu.

Kazem da je to veoma ljubazno od njih. I podjem za njima unutra, gurajuci bicikl u hol. Tamo su vec parkirani jedan motor