*
Svako indonežansko ostrvo je svet za sebe, kažu poznavaoci. I još dodaju da se nekada toliko razlikuju da, po prelasku s jednog na drugo, imate osećaj kao da ste u drugoj državi, među drugim narodom. Te tvrdnje čine mi se tačnim, iako ni na jednom ne ostajem dovoljno dugo da bih smela da kažem kako sam ga upoznala. Osim Batamija gde sam samo zanoćila, na Sumatri i Javi provela sam po nešto manje od mesec dana, sve vreme vozeći prema jugoistoku. Ipak, na osnovu onog što sam videla i osetila, za prvo ostrvo mogla bih da vežem epitete 'divlje' i 'prenaglašeno' - nedirnuta priroda i ljudi koji preteruju u srdačnosti, oduševljenju, ljubavi prema strancu. Kad je reč o Javi, prve asocijacije su mi 'previše' i 'građanstvo' - jer je to ostrvo prenaseljeno ljudima i prezagušeno saobraćajem, ali istovremeno i pretrpano vulkanima, džunglama, pirinčanim poljima; dok u gradovima poput Džakarte i Džokdžakarte (a verovatno i Bandunga koji sam, nažalost, zaobišla) živi samosvojna građanska klasa kakve nema nigde na Sumatri. Za Bali, treće indonežansko ostrvo na koje sam stigla - i na kome ću se najduže zadržati - od prvog kilometra neminovno vezujem dve slike: valovitog terena i hinduističkih hramova.

Otkad sam zastala na Baliju, ne oglašavam se na blogu pa dobijam dosta poruka u kojima me ljudi pitaju kako sam. „Super!", uvek otpišem. Nekako me sramota da se žalim sa rajskog ostrva. Koliko će njih ikada stići ovde.

Ali kao i uvek, istina je za nijansu-dve drugačija....

*

- Imam pacova u krovu sobe - kažem vlasniku hostela u kome sam odsela.

Kako sam u jeku kampanje (kao političari, bože me sačuvaj) u kojoj prikupljam sredstva za štampanje Kamperskog priručnika sa mini-kuvarom i Vodiča za putovanja biciklom, to su me pitali da za 24h sastavim nešto kao "Putovanje biciklom u deset koraka". Iako se grozim članaka i priručnika tog tipa (10 koraka do uspeha, 50 must see mesta na planeti, 100 stvari koje treba da uradite pre nego što umrete...), pristala sam računajući da je to dobra prilika za privlačenje potencijalnih čitalaca koji bi iste, tj. priručnike, mogli da kupe u pretprodaji čime bi pomogli da ovi budu i kvalitetniji, odštampani na boljem papiru, sa više ilustracija...

Tekst je danas izašao, malo skraćen i lepo upakovan, a ovde prenosim onu malo dužu verziju. Detaljnije o cikloputovanjim i kampovanju može se naći u sekciji Korisno na mom sajtu, a najdetaljnije će biti u knjigama koje izlaze početkom juna.  

Nije me bilo dugo, najpre zato što pedalirajući po Javi u društvu nisam imala kad da pišem, a po dolasku na Bali, gde se sada nalazim, zasela sam da radim. (Verovatno sam jedina koja je došla na rajsko ostrvo i ne izlazi po ceo dan iz sobe.) Imam nekoliko ‘projekata' na umu, a za početak pokrećem crowdfunding kampanju na sajtu Indiegogo kako bih prikupila sredstva za štampanje...

Ali, ajmo redom.

Crowdfunding kampanje su način prikupljanja sredstava za najrazličite projekte. Više se ne traže moćni sponzori, već veliki broj običnih ljudi prilaže manje ili veće sume za realizaciju neke ideje koja im se čini zanimljivom. Zauzvrat, dobijaju po povlašćenoj ceni ono u šta su uložili, a ako prilože više, slede im i brojni pokloni koje su za njih predvideli pokretači kampanje. Na ovaj način danas se u svetu finansiraju čak i velike i uticajne kompanije, dok je kod nas gotovo nepoznat jer o crowdfundingu jedva da se i pisalo.

O pedalanju zapadnom Sumatrom u društvu pa potom opet bez njega. O vezivanju i usamljenosti. O izloženosti i zasićenju. O planovima i životnoj (ne)izvesnosti.

Ostavite neki komentar, znači :)

*

Mog novog saputnika Mišu iz Nemačke zatičem u bašti hostela u Bukitingiju. On mi je i poslao GPS koordinate za to mesto. Zvučalo je primamljivo: pet dolara za zajedničku sobu, u cenu je uračunat doručak i neograničena količina kafe i čaja tokom dana, u hostelu imaju wifi a kupaonice su opremljene čak i toplim tušem! Od Kine pa na jug, bojler je privilegija mahom zapadnjačkih žitelja. Pa iako su ovde tropske temperature, nije baš uvek ugodno polivati se ledenom vodom.

Ili -- kako prevideti Ekvator i nabasati na budućeg saputnika u vožnji. O lepotama divljine i strahu od "kanibala". O geografskim i životnim nultim tačkama.

*

Još od Singapura razmišljam o tome kako ću preći Ekvator i prvi put kročiti na južnu Zemljinu poluloptu. Zamišljam sliku kako jednom nogom stojim na jednoj a drugom na drugoj polulopti. I moj bicikl je takođe uhvaćen u trenutku kada seče polutar – prednji točak se, razumljivo, kotrlja 'nadole'.

Znače mi takve stvari. Pedalirajući okolo, ostavljam svoj trag na Zemljinoj kori. Točkovima

Ili -- kako me i nakon dve i po godine u južnoj Aziji ona opet iznenađuje pokazujući mi koliko zapravo malo znam o tamošnjim ljudima. Priča o stanovnicima Sumatre koji me istovremeno izluđuju svojim ponašanjem i dovode do suza svojim dirljivim pričama i postupcima.

*

Šok nakon Singapura bio je očekivan, ali ni približno u toj meri u kojoj me sustiže odmah po prelasku na ostrvo Batam, koje pripada Indoneziji. (A još ne znam da je ono pod najjačim uticajem svojih severnih super-razvijenih suseda i samim tim najmanje 'indonežansko' od svih indonežanskih ostrva.) Prva slika je - prljavština. Prvi utisak - gužva i buka. Siromaštvo me zaskače iz svake sklepane drvene kućice sa koje visi natpis sa zvučnim imenom nekog svetskog brenda, najčešće - mobilnih telefona ili kola. Statusni simboli kao magični ćilimi koji će srećne vlasnike poneti daleko od surove stvarnosti.

*

Posebnom stazom za motorcikliste i bicikliste koja počinje odmah nakon maležanskog graničnog prelaza, ulazim u ostrvski grad-državu - Singapur. Duž staze nalaze se desetine šaltera granične policije, pa uprkos stotinama motora koji pristižu svakog minuta, ni u jednom redu nema više od tri-četiri dvotočkaša. Sve je tako organizovano da vozači ne silaze sa njih, osim što moraju da skinu kacige kada predaju pasoš ili identifikacionu kartu.

Ili: Kako u jednoj zemlji žive tri različite rase, tri naroda, tri veroispovesti? Šta se vidi na površini a šta se sazna slušajući priče njenih stanovnika? Kako vlada rešava multietničke sukobe i probleme? 

*

Po dolasku u Maleziju turista će odmah primeti da tu zemlju naseljavaju Malajci, Kinezi i Indijci. I brzo će shvatiti da žive izmešano - u kući do kuće stanuju pripadnici različitih naroda. Jedino u velikim gradovima postoje etničke četvrti koje su više turistička atrakcija nego etnički i religijski - jer reč je i o tri religije: muslimanskoj, budističkoj i hinduističkoj -- čiste oblasti. Obično se zovu Mala Indija, Kineska četvrt,i Malajski market.  Turisti se tako čini da svi Maležani žive u idealnoj slozi. I neretko, u blogovima putnika mogu se pročitati hvalospevi tom prvom -- i površnom -- utisku o upešnom miksu tri naroda, tri rase, tri vere.

Ako posetilac obrati samo malo više pažnje, primetiće da među njima gotovo da nema mešanja. Devojčice sa pokrivenim glavama idu u istu školu a verovatno i razred sa devojčicama crne ravne kose podšišane u paž i tamnoputim drugaricama sa tikom između obrva. Ali van školskog dvorišta, retko će videti da se druže ili igraju zajedno. U vreme ručka, u malajskim uličnim restoranima sede Malajci i njihove porodice, u kineskim - Kinezi, u indijskim - Indusi. Nema mnogo slučajeva mešovitih parova, osim onih između zapadnjaka sa lokalnim stanovništvom. Jednom sam videla Malajca sa Kineskinjom, a čula sam priču o Kinezu i Malajkinji koji su se venčali. Roditelji navodno nisu bili protiv te veze ali su sumnjali da će opstati. I s pravom - jer zbog pritiska okoline, brak se raspao posle nepunih šest meseci.