Košarka se ponovo uselila u Halu. 
Tu sam kao dečak gledao Kiću, Praju, Bobana Petrovića, Arsenija Pešića, Miška Marića, Todorića, Savovića; trener im je bio Reba Ćorković. Kasnije su dolazili Zorkić, Pecarski, Sale Đorđevića, Željko Obradović, Goran Grbović, Danilović, Divac, Paspalj...

Noćni let Beograd - Abu Dabi bio je udoban, prijatan i relativno dug. Nije bilo govora o spavanju. Posle tri godine svojevoljne apstinencije, vratio sam se radu sa profesionalnim ekipama. Ovoga puta destinacija je Kina. Moja nova ekipa se tamo uveliko priprema. Do pre samo nekoliko meseci, na tako nešto nisam ni pomišljao, a onda sam dozvolio razumu da nadvlada i prihvatio, više nego privlačnu, ponudu.

Kada je na Olimpijskim igrama u Stockholmu, 1912.godine, švedski kralj Gustav V, uručivao zlatnu medalju američkom desetobojcu Jim Thorpu, izgovorio je reči koje možda najbolje oslikavaju vrednost pobede u ovoj neverovatno teškoj i zahtevnoj atletskoj disciplini:

“You, sir, are the greatest athlete.”

Evo nas, dakle, u Jen Đin sitiju, na samoj granici sa Severnom Korejom gde sutra igramo utakmicu sa ekipom Janbien. U gradu živi oko 2.5 miliona ljudi, pretežno Korejaca, priča se korejskim, natpisi su dvojezični. Budući da je granica blizu, ima dosta onih koji su tokom poslednjih decenija dolazili i nastanjivali se ovde. 

  Pre nepune tri godine, sedeo sam u prostorijama jednog svetski velikog kluba, i učestvovao u planiranju dovođenja pojačanja. Učestvovao kao posmatrač, ali slušao sam na koji se način kupuju i prodaju igrači na, tada sam mislio, jednoj od najvećih fudbalskih pijaca; španskoj Primeri.

  Današnji dan ostaće upamćen kao jedan od onih koje treba odmah zaboraviti. Na žalost, baš to što bi najpre zaboravili, redovno se vraća u sećanje i, kao iz zasede, iskače nenajavljeno, dajući prevelik značaj onome što smo racionalno sagledali kao nevažno.