Pogleda uprtog  negde između koša i odbrambenog igrača koji ga čeka u odbrambenom stavu, rašinerih ruku, dok u reketu sevaju laktovi u borbi za prostor, naizgled ležerno tapše loptom negde u visini desnog kuka. Najednom, zamahuje čitavim telom kao da će loptu baciti negde desno, preko tribina, dok mu pogled fiksira neku tačku negde dole, u visini nečijih patika, iskoračije levom nogom i celo telo okreće u pravcu bacanja, slika se zamrzava, svi zastaju i gledaju imaginarnu putanju lopte - negde desno, možda van terena. U tom zamrznutom trenutku sledi sasvim neočekivan pas o zemlju, negde levo, kroz sredinu reketa i šumu nogu. Lopta udara u pod i zamrznuti kadar kreće, ovaj put ubrzano. Niotkud, utrčava igrač, po levom boku, lopta mu sama ulazi u ruke, skače i …. i veša se o obruč uz ovacije čitave hale. 

Šta me je nateralo da, baš danas, posle dugo vremena, uđem na ovo mesto za koje sam mislio da je odavno mrtvo.

Čudnim spletom okolnosti, kao prvi, iskočio mi je blog o vežbanju i to od autora koji me je jednom prilikom banovao, verovatno iz straha od istine o svojim marketinškim aktivnostima u oblasti u kojoj ima samo lična iskustva; znanja veoma malo.

Počelo je prvenstvo Evrope u fudbalu. Bez nas. Da li bi bilo maliciozno da dodam: naravno !

Moj posao je da posmatram ljude kako se kreću.

U Valensiji sam se čudio hiljadama džogera kako u znoju lica svoga i prvoklasnoj opremi, svakodnevno trči isušenim koritom reke Turije. Većina njih imala je ozbiljno lošu tehniku trčanja, što u prevodu znači ozbiljno sudaranje nekih zglobnih struktura koje priroda nije predvidela da se sudaraju. To sudaranje vremenom izaziva ozbiljne povrede koje često ni ne mogu da se povežu sa trčanjem; često se čuje: “Imam diskus herniju, a vežbam svaki dan.” Pa imaš diskus herniju upravo zato što vežbaš svaki dan. Vežbaš pogrešno.

...ništa nije sporno. 

Pre petnaestak godina, bio sam na seminaru koji je držao Kanađanin, Čarli Frencis, jedan od najboljih trenera koji su hodali ovom planetom. Pomenuću samo 32 svetskih rekorda u sprinterskim disciplinama, 8 medalja na Olimpijskim igrama u Los Andjelesu itd.

Nisu naši vrhunski sportisti baš toliki socijalni slučajevi kako to neki vole da predstavljaju. 

Odmah na početku, da se ogradim od bilo kakvih političkih tumačenja ovog teksta; baviću se isključivo činjenicama.

Isto tako, želim da iskažem ogromno poštovanje prema svim sportistima i njihovim trenerima; i sam sam u vrhunskom sportu dve trećine života i znam kako žive. Oni su primer koje treba svako od nas da sledi; primer kako se isključivo napornim radom i odricanjem može doći do svetskih visina.

gost autor: Karlo Vukić

Subota je, spremam se za odlazak na Radio 057 vezano za najavu jedne sportske manifestacije, i dok čekam, kao i većina  ljudi, priključujem se na facebook. Čitam novosti i otvaram post Dejana Ilića. Čovjeka osobno ne poznajem, ali mi se sviđa njegovo razmišljanje i razina znanja koju posjeduje, te nesebično dijeljenje istoga, pa ga rado pratim. Za oko mi zapinje slučaj Ivane Španović, te komentar poveznice sa slučajem Phelps-Čavić.

Godina 2008. bila je definitivno najveća prekretnica u plivanju.

 Poslednjih dana, dosta sam slušao o različitim programima koji su usmereni na vežbanje u kancelariji, tj vežbe koje pomažu onima čiji posao zahteva dugo sedenje. Smatram da je ideja odlična, jer je telo izloženo velikom mehaničkom stresu tokom seedenja. Paradoks je da se sedeći posao uzima kao lakši, odnosno manje fizički zahtevan, iako dokazano da ljudi koji posao obavljaju sedeći, češće pate od diskus hernije, nego odobe koje posao obavljaju na nogama.