Nisam mogao da odolim a da ne objavim sjajan tekst moje kolegenice iz Zagreba. Na veoma jednostavan, direktan i konkretan način rekla je sve ono što i sam podržavam, primenjujem, pokušavam da prenesem dokle god moj glas dopire. Mirela je tu poruku prenela na veoma ubedljiv način. 

Nije mi lako da razumem sve one koji ushićeno pričaju o Srbiji kao sportskoj (vele)sili. 

Nit manje zemlje, nit više šampiona. 

Da li su oni srpski brend? Naravno da ne.

Moj gost na blogu je Aleksandar Rogić, sjajan mladi trener, engleski đak, pomoćni trener u  reprezentaciji Srbije na poslednjem velikom takmičenju na kome smo učestvovali i budućnost srpskog fudbala kada je trenerska struka u pitanju.

Liverpul

Totenhem

Arsenal

Čelzi

Noćni let Beograd - Abu Dabi bio je udoban, prijatan i relativno dug. Nije bilo govora o spavanju. Posle tri godine svojevoljne apstinencije, vratio sam se radu sa profesionalnim ekipama. Ovoga puta destinacija je Kina. Moja nova ekipa se tamo uveliko priprema. Do pre samo nekoliko meseci, na tako nešto nisam ni pomišljao, a onda sam dozvolio razumu da nadvlada i prihvatio, više nego privlačnu, ponudu.

Verujem da svaka aktivnost koju preduzimamo ima neku svrhu. 
Makar bi tako trebalo da bude.

Košarka se ponovo uselila u Halu. 
Tu sam kao dečak gledao Kiću, Praju, Bobana Petrovića, Arsenija Pešića, Miška Marića, Todorića, Savovića; trener im je bio Reba Ćorković. Kasnije su dolazili Zorkić, Pecarski, Sale Đorđevića, Željko Obradović, Goran Grbović, Danilović, Divac, Paspalj...

Živeti u Srbiji i raditi u fudbalu, smatra se jednom od nesrećnijih igara sudbine. Nešto kao roditi se kao prase u Šumadiji; pre ili kasnije te pojedu. Bude nekad intresantno: čovek upozna ljude kakve nije ni sanjao da postoje, "navijači" prekidaju treninge i utakmice, novinari su uvek spremni da ti prirede "toplog zeca", igrači razapeti između obećavanih aviona-kamiona i realnosti, obrazovni nivo veoma nizak , a očekivanja uvek u nesrazmeri sa kvalitetom i mogućnostima.