U kafiću nije bilo skoro nikog. Ništa čudno, bilo je tek 9 pre podne. Svega dva tri stola na kojima su, nagnuti nad novinama, sedeli tipovi sa plastičnim kašičicama u ustima. Moj čovek sedeo je odmah do prozora sa tri telefona ispred sebe koje je stalno poravnavao i proveravao ekrane. Do njega je sedela plavuša peglane kose, loše prepumpane gornje usne, premalenom košuljom ispod bundice koja je isticala neprirodno napumpane grudi. Našminkana kao da je tek došla sa splava na kome je pevala, umornih ali pažljivo iscrtanih očiju. Nasmejala se vrlo neprirodno kada smo se upoznali. Tačnije napravila je grimasu koju sam shvatio kao osmeh. Zubi A1, čisto da upotpuni sliku.

Nisam mogao da odolim a da ne objavim sjajan tekst moje kolegenice iz Zagreba. Na veoma jednostavan, direktan i konkretan način rekla je sve ono što i sam podržavam, primenjujem, pokušavam da prenesem dokle god moj glas dopire. Mirela je tu poruku prenela na veoma ubedljiv način. 

Tokom života učimo različite oblike kretanja. Puzimo, ustajemo, padamo, trčimo, skačemo… Ta kretanja, iako sve vreme kontrolisana CNSom, vremenom postanu navika i izvode se praktično nesvesno. Učimo ih oponašanjem, gledamo druge kako nešto rade i to ponavljamo s tim da naše telo to ne radi na identičan način kao uzor koji posmatramo, već se prilagođava sopstvenoj anatomskoj strukturi, ali i emocionalnom stanju. Naviknuti obrazci kretanja postaju tako deo našeg svakodnevnog života, bez obzira jesu li optimalni ili ne, a često nisu.

Pobedili smo prvu. 

Energija koju ima ova ekipa,  još od pripremnog perioda, je fascinantna. 

Bjelica fantastičan u napadu, ali previše važnih prodatih lopti. Svi ostali uglavnom mlaki, ali pravi kada treba. Tipično. Mislim da možemo mnogo na ovom prvenstvu. 

Dragi rekreativci. 
Dobijam pitanja, pa da odgovorim.
Biću surovo iskren, kao i uvek.
Ne znam zašto, ali guzica je centar interesovanja većine vežbačica ženskog pola.
Prvo, ukoliko hoćete da zategnete guzicu ili butine, niste rekreativci, već imate tačno definisan cilj, kao i bilo koji ozbiljni sportista. Dakle, potreban je ozbiljan pristup.

...i poneka pouka za mame i tate

Prvi put, otkako piskaram na različite teme, pišem kao roditelj deteta koje se aktivno bavi sportom, a koje u poslednje vreme pati od jedne od klasičnih bolesti sistema za kretanje. 

Možda je reč - bolest, malo prejaka, ali šta da radim; Tako se medicinski definiše, iako nije, ili ne mora da ima dramatičan tok, a ni posledice. 

Reč je o klasičnoj bolesti

Moj gost na blogu je Aleksandar Rogić, sjajan mladi trener, engleski đak, pomoćni trener u  reprezentaciji Srbije na poslednjem velikom takmičenju na kome smo učestvovali i budućnost srpskog fudbala kada je trenerska struka u pitanju.

„Vidić je bio strog, mračan i beskompromisan tip. Ponosni Srbin. Prišao mi je 2009. godine i saopštio da postoji mogućnost da ga pozovu u vojsku. Kada sam ga zabrinuto pitao kako to misli, rekao je: ’Kosovo. Idem, to je moja dužnost’. Imao je taj pogled u očima“

              Ser Alex Ferguson 

Kada je prošle godine, za Real Valladolid,  potpisao Valdet Rama, momak rođen u Kosovskoj Mitrovici, na prvi trening došlo je dvadesetak novinara i nekoliko TV ekipa. Bilo nam je čudno, pošto ih obično dolazi mnogo manje, ali bože moj, novi igrač je došao ( doduše potpuno nepoznat ovdašnjoj javnosti ), pa da ga snime. Čak su i članovi stručnog štaba, koji su sa nama radili, bili neuobičajeno tihi i pomno su posmatrali svaki naš pokret, a njega su svaki čas zapitkivali da li je sve u redu, na šta ih je on samo zbunjeno gledao.

Evo nas, dakle, u Jen Đin sitiju, na samoj granici sa Severnom Korejom gde sutra igramo utakmicu sa ekipom Janbien. U gradu živi oko 2.5 miliona ljudi, pretežno Korejaca, priča se korejskim, natpisi su dvojezični. Budući da je granica blizu, ima dosta onih koji su tokom poslednjih decenija dolazili i nastanjivali se ovde. 

Pogleda uprtog  negde između koša i odbrambenog igrača koji ga čeka u odbrambenom stavu, rašinerih ruku, dok u reketu sevaju laktovi u borbi za prostor, naizgled ležerno tapše loptom negde u visini desnog kuka. Najednom, zamahuje čitavim telom kao da će loptu baciti negde desno, preko tribina, dok mu pogled fiksira neku tačku negde dole, u visini nečijih patika, iskoračije levom nogom i celo telo okreće u pravcu bacanja, slika se zamrzava, svi zastaju i gledaju imaginarnu putanju lopte - negde desno, možda van terena. U tom zamrznutom trenutku sledi sasvim neočekivan pas o zemlju, negde levo, kroz sredinu reketa i šumu nogu. Lopta udara u pod i zamrznuti kadar kreće, ovaj put ubrzano. Niotkud, utrčava igrač, po levom boku, lopta mu sama ulazi u ruke, skače i …. i veša se o obruč uz ovacije čitave hale.