Оглас за посао

Траже се морално-политичко-сексуално подобни предавачи који ће у оквиру часова следећих предмета:

1. Српски (матерњи) језик
2. Свет око нас
3. Природу и друштво
4. Физичко васпитање и школски спорт
5. Музичко васпитање
6. Грађанско васпитање
7. Биологију
8. Cоциологију
9. Устав и права грађана
10. Психологију

у српским предшколским установама, те основним и средњим школама држати наставу на основу образовних пакета израђених и развијених кроз сарадњу Министарства просвете Србије, односно његове Групе за заштиту од насиља и дискриминације, и Инцест траума центра.

Одмах да кажем да је овај текст чисто субјективне природе. Не усуђујем се да кажем да је лирски запис јер је за тако озбиљну књижевну форму ипак потребно бити озбиљан писац, али свакако је прожет лирским тоновима, онолико колико ја умем да искажем било какве лирске тонове. И, самим тим, текст је необјективан, врло могуће и нерационалан, помало носталгичан и са приличном дозом жала за нечим што је прошло и више никада неће бити исто.

Најпрецизнији опис овога што следи је један цитат који је Плаузибел окачила у једном свом коментару неким сасвим другим поводом, а који гласи овако:

"Opažanje ili percepcija je psihički proces upoznavanja relevantnih svojstava pojava i predmeta oko nas. Opažanje je jedan od osnovnih psihičkih procesa, nije pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje povezivanje čulnih podataka sa ranijim saznanjem, njihovo kategorisanje i pridavanje značenja."

Па зато користим прилику у овом малом уводу да јој се захвалим на томе.

A večeras vas vodim u izlazak.

U bioskop.

Zahvaljujući jednom mom Kumu koji nam je kupio karte.

EKSPOZICIJA

(Što ne puste ton pederi?)

______________________________________________________

* - Pozajmljeni naslov. (LINK)

Копао по полици са књигама, тражио недавно купљену „Самом себи" Марка Аурелија коју сам намерио да прочитам сада када су школске обавезе мало охануле.

И, копајући по књигама, свескама, папирима, налетим на роковник малог формата, тврдих корица (шатро кожних) на којима пише „Минел трансформатори - Рипањ" добијен ко зна од кога још у време док сам студирао...

Странице пожутеле, ситан рукопис пенкалом (!) којим сам тада писао (данас пишем искључиво танким фломастерима)...

Самом себи, а?

Иронија судбине? Подметачина вечитог шаљивџије са нашим животима?
Небитно, отварам тај роковник и читам...

Нисам сигуран да је то могуће, али било би добро када би сви Срби на овом свету, без обзира да ли живе у Србији или негде ван Србије, свој матерњи  језик називали искључиво и само српски језик.

И никако другачије.

Пунктум.

(Што би рекла жена Симе Милутиновића Сарајлије коју су сви због тога звали Пунктаторка.) 

О Митровдану 2018. године у слободној Србији.

Један век = 100 година = 100 генерација = 4 покољења у једној породици.

Gost autor: shone

Taso

Evo ugosti i mene sa blogom na temu:

Šta blogerska raja misli o ovoj fenomenologiji srpskog školstva u aktuelnom trenutku: