... i nestaju posle ponoći ...

Svaki dan prođe samo jednom u godini

to je moj problem

imam premalo dana u previše godina

Svaki dan prođe i nekada traje kao godina

problem mi prave

godine koje su pojeli dani

Kakav je to pesnik koji ne truje sebe kancerogenim materijama iz sprženog duvanskog lišća, kako kući tako i na strani, u klubu književnika, sprčenom bircuzu, uglednoj kafani, koji bira licemerne odeljke za nepušače pregrađene, plastičnim saksijama, plastičnog (takođe otrovnog, plastika je otrov) bršljana kroz koji se duvanski duh provlači kao zlo preko polja žita, pasivno ubijajući, kao vreme

                                            ZVUCI TIŠINE

                                                      II 

Kroz hodnike zamka, oborene plafone i minijaturne prozore, tama, stara prijateljica, traži me, hoće da popričamo. Videla sam tvoj e-mail i odgovorila odmah. Pokupim te za pet minuta i idemo napolje ali imam conference call, tako da smo limitirani. Izašli smo na sunce. Menjam naočare, tvoje sunčane su ti još uvek okačene o kragnu. Silazimo ka jezeru gde su svi koji su došli autom parkirani. Uz brdo se muči biciklista koji ima ekstremno dugačku bradu i fluorescentne bisage. Poslednji put se obrijao kad je krenuo na ovaj cikloput, pre deset godina, kažem. Mogla bi brada da mu se upetlja u prednji točak, i da tako okonča, nastavljaš. Smejemo se do suza. Oko nas je tišina.

Ne podnosim ni pozajmljivače ni zajmodavce, lažne prijatelje i punoglavce, spermatozoide u bide, istina, mora ponekad, da pobedi, pa zato ne podnosim poraze koji se odraze na nečiji život i priključenija, zvona i praporce, konce i saborce, ratoborne, rastvor borne kiseline, sline i ljude sline, ceđ i sluz neprane vagine, brda i doline, mora i planine, pogotovo ne podnosim da l’ je stiglo proleće, zlu slutnju koja obleće, avion koji poleće, Pilote i Kiki bombone, šalone i ešalone, spuštene roletne i spuštene pantalone u seksu od kojih mogu samo da padnem, pomene pometnje, smetnje u prijemu, smetnje u slanju, jednu Tanju, jednu Sanju i jednog Nemanju, sasvim lično, ništa polovično, ne podnosim poslovično poslovne banke osim kada ne priznaju da potkradaju stranke, što se, priznaćete ipak ne dešava

          Izlaz, treba mi izlaz, tako izlizana potreba, fraza, sačuvana u prostoru, u vratima, praznina, široka mi je ova staza, zaustavna traka, izlaz sa auto-puta, učini da odlutam, na periferiju, drvoreda, uma, gde tama duma, cunja, ispod gunja, montona, tražim sebe samog, pronalazim klona, u praznom umrlom gradu, idem za Kanadum

NE, NE OČEKUJEM ČUDO, ALI NE BI MI SMETALO DA ME NEKO POGURA U PRAVOM SMERU

Rođen sam na jesen '45, rat se već bio završio. Možda ni 45 dana kasnije i već je bila nova godina, sve novo. Sedim sam u svom novom stanu od 45 kvadrata. U novčaniku imam 45 dinara. Pustio sam jednu staru ploču na 45 obrtaja. Kino 45. Vrti se. Ipak se okreće! Sve. Svet. Svet napolju počinje naglo da se krivi i već se nakrivio za 45 stepeni. Za to vreme, sedim i ne znam gde ću i ne znam gde sam, kao da sam u nekom paralelnom svetu. Severna paralela 45 prolazi kroz mene. Za ovih skoro 45 godina života u tom svetu, imam ovaj stan, plac od 45 ari na 45km od Beograda i Yugo 45. Imam i ponekad 45 minuta sna, inače ne spavam danima. Imam pored sebe priručnik kako napustiti ovaj svet na 45 načina. Memorisao sam svih 45 stranica ali nikako da izaberem. Sedim već 45 sati i čekam da se nešto desi, nešto strašno, neka nesreća. Neko drugi sve da udesi. Počinje prvih i poslednjih 45 minuta na Maksimiru.

Soba je imala sedam kreveta. Planirana je za jedan manje ali kako je četvrto odeljenje zagrebačke traumatologije u Draškovićevoj bilo u obnovi valjalo je rasporediti pacijente po sobama na ostala tri odeljenja. Bila je to ženska soba i sve stanarke su, osim Dine, imale više od šezdeset godina. Ono što ih je pak sve spajalo bile su bizarnosti njihovih povreda. Kada, ruka, lom. Pertla, skočni zglob, lom. Stepenice, podrum, ruka, lom. Stolica, sijalica, ključna kost, lom. Polustepenik, suton, skočni zglob, lom. Pad sa motora, kuk, lom. Dina je isto pala sa dvotočkaša, onog bezazlenog. Ona nikada ranije nije pala sa bicikla. Ništa nije slomila ali je nečujno pokidala sve ligamente u levom kolenu i morala je biti hitno operisana. Bio je to jedan od onih glupavih padova kakvi se mogu videti na nekom smešnom kućnom videu. Najveća šteta od ovog pada, ispostaviće se, biće pauza u snimanju njenog prvog kratkog filma, o nesanici, za koji potpisuje scenario i režiju. Pauza usled potpune nepokretnosti, usled tišine pokreta.

            Tako je Dina ležala u tišini, zurila u plafon i u svoje zavijeno koleno, u neku preopširnu Frenzenovu knjigu i u tetrapak Happy Day soka od pomorandže koji joj je doneo prijatelj iz Beograda misleći na vitamin C koji pomaže obnovu vezivnog tkiva kao i da je to zgodna pošalica; srećan dan, smešno, ne? Mogla je da sačeka sa padom nekoliko sati pa da vic bude još uspeliji i da se ubogalji prvog aprila. Zurila je i u svoje sapatnice koje su mahom spavale, posve tiho, odmarajući se od života. Jedino mesto gde se žena može odmoriti i bez griže savesti skinuti breme koje dobija rođenjem, je bolnica, a uganuće zgloba ili prelom kosti, koje vode na ortopediju, najsrećnija su moguća opcija. Dovoljno strašna da se od žene, iako je u bolnici, ne može ništa zahtevati a opet dovoljno bezazlena da je oporavak u najvećem broju slučajeva izvestan. Može se čak i produžiti nekom prepisanom banjom, mada će većina žena, čim svi ekstremiteti u određenoj meri profunkcionišu, nanovo biti uvezano nazad u svoj polni dolap.

            Razmišljala je Dina o toj tužnoj istini i pooštravala do pred sam kraj kadrove u glavi. Dolap, bunar, manjež... Zamislila je magarca sa obrijanim nogama.

narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

Fridrih je bio uplašen. Nije želeo da se to vidi, pa se pravio smiren. Znao je da to što treba da uradi nikako nije dobro. Znao je da može nastradati. Merio je da su mu šanse da se izvuče minimalne, obavili posao ili ne. Sada nema nazad, moraće da uradi kako su drugi isplanirali. Znojio se. Prste nikako nije mogao da smiri.

ako imamo samo čekić, svaki problem podseća na ekser 

jebana ikebana 

            Ostavimo Ego, svakako ometajući faktor, po strani na čas. Recimo da se kreativnost širi poput zaraze i da jedne na stvaranje noviteta nagone noviteti nekih drugih. Mentalni procesi koji iznedre apstraktni objekat sastavljen od ideja (pada mi na pamet već spomenuti Pink Floyd i njihovi čekići, deset hiljada čekića/mozgova od kojih svaki može da skuca deset hiljada eksera/ideja)  jedinstveni su za ljudsku životinju, životinju koja se od srodnih životinja razlikuje po proizvodnji i kondenzaciji ideja.

            Ono što joj/nam to omogućava je jezik.