Izuzetno ne podnosim zadrte i ograničene, zadrte koji trte ograničene, varničenje, vatromete i petarde, šut za tri poena Ratka Varde, Tantum Verde, verande i gluperde, kao i glupandere, ne podnosim komplet plišane trenerke i mede u tonu, ronilačka odela i skafandere, bandere u A, TENT B, dalekovode iznad krovova, zapušene odvode i oluke, pomen rovova, bruke, jauke, muke i okuke, ljude univerzalne struke, univerzalni lepak i samolepljive pauke koji su namereni da nekog uplaše osim ako su zalepljeni na unutrašnjem dnu čaše, tako da se ne vide od pića

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

Moj koren je na Romaniji.

Vodim poreklo od drevnih Rimljana. Tako kažu enciklopedije. Plebei Romani sunt.

Zavijam kao žgoljavi vuk s Romanije. Mesec se pokaže, pa se sakrije. Kada sve oko mene uvene nestaću tamo, ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Treba da se osetim dovoljno za…

Zadovoljan.

Prozori su lupali cele noći, ili sam to sanjao. Probudio sam se. Nešto mi je curilo iz oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluzavi suza-puž otpuzao je neprimećen u okolnu misteriju, dok su mi oči bile zatvorene, i nestao. Gde je nestao? Probudio sam se na istoj stranici romana. Da li sam sinoć išta pročitao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam sada fazi, čitanja ili pisanja? Da li sam sinoć plakao je možda bolje pitanje da se postavi prisutnima. Samo sam ja prisutan.

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u centru. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ovčar bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili svetleći zmajevi. Zmajevi noći. Zmajevi očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera u centru živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ovčarski pas ne bi bio strašan (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom - ili je to samo vapaj za hranom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, to nije ispresavijani telegram, bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga jednom rukom u centar piksle gde spavaju pepeo i strah. Strah, da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opušak cigarete, a nikada nijednu nisam stvarno spalio, kakav je kralj mog sveta?

Ne verujem čak ni nevernicima jer sistirana istina na kojoj se insistira nije ništa čistija od čistilišta ili drugih neistinitih haristija što se nariču na mestima kojima mestimično misionare nebrojeni brojevi mesija sa veštinom Mesija, u stvari su ista kao mesta kojima prolazi procesija zverstava i neverstava, u hladovini Tresija, dok sa druge strane brda stresa koso naleže kosa na odkoštene kosti i komadiće mesa razglobljenih telesa, što se u teleteks podsvesti učitavaju kao čitanja Talesa iz Mileta; ne mili mi se što se talim za ono što mi ne treba kad ovo što je život plitak je grob i za običnog insekta a kamoli čoveka, ali je smrt zato velika do neba.

Tog jutra koje se uglavnom nije moglo razlikovati od prethodnog, ili nekog trećeg proizvoljno odabranog jutra druge polovine ovoga života, što kaplje iz mene kao iz pokvarene česme iznajmljenog stana, dva gospodina u zimskim kaputima su se pojavila na mojim vratima. Mogao sam između njih u radnoj sobi, osvetljenoj samo dnevnim svetlom prigušenim kišnim oblacima, da vidim Anu, koja je držala na poslužavniku moj doručak. Krupne suze slivale su se niz njene okruglaste obraze i padale u dekolte. Mali crni hrapavi krst sakrio se između njenih velikih belih mekanih grudi, orošenih suzama. Odmah sam znao šta je u pitanju; i pre nego što je jedan od njih hteo da izda nemo naređenje trzajem glave, uzeo sam najosnovnije stvari i krenuo sa njima.

- Mogu li da ponesem jednu knjigu? – pitao sam.

- Ti slobodno ponesi i kofer knjiga ako hoćeš, ali mi ćemo ti vezati ruke - učinilo mi se podrugljivo je odgovorio manji gospodin koji se upinjao da izgleda važnije od onog drugog.

- Moliću se za vas –  procedila je tiho Ana, a ja sam joj prošao toliko blizu da sam mogao osetiti miris kuhinje u njenoj prirodno riđoj kosi i mogao sam u trenutku, da je vreme stalo, izbrojati sve pegice na njenom porcelanskom poprsju.

Ima ta jedna fotografija, ne bih je ni primetio tada da moj perceptivni aparatus nije kalibrisan na broj 19, te lako, ali i jedino, uočava svaku pojavu pomenutog broja u svom vidokrugu. Dakle, njih devetnaestorica i dva neka nebitna lika, osamnaestorica u crnom i jedan u belom na stepeništu slično ofarbanog dvorca. Zagonetka autora instalacije, na kojoj su uslikani povremeno svetleli duginim bojama, bila je otkriti koliko njih ispod little black dress imaju dres SD Udruženog Da Broji Aluzije. Ili je bilo Iluzije? Možda Deluzije? Nisam više siguran. Dres je imao džep u koji su mogli stati mali blok i mastiljava olovka, kasnije diktafon ili studentska bubica. Dekonstrukcija bubica na maljavim grudima je bio punch line drugog dela izložbe. Najpoznatija od tih bubica zvala se Ljubica ali to je irelevantno za priču, kao i njeno prezime, Koprivica (celiva i žari, kakva vrhunska metonimija), inače profesorka srpskog jezika i književnosti u HIV gimnaziji, tek potpuno nebitno.

           Niko ne zna ko je mladić sa fotografije. Nije moguće stupiti u kontakt ni sa kim ko bi imao da kaže nešto o njemu. Svi su ili mrtvi ili zaboravljeni. Zapravo, nikoga ni ne zanima ko je on. Poznat je kao mladić sa američkom zastavom. Zvaću ga Miki.

Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Teška magla i kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

            I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izađe na mesto zločina, kada ti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izađu i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta.