tri pesme iz distokične zbirke

Sada, od ovog momenta, postaje ozbiljno. Isto sam se ovako bio zaglavio i kod četvrtog lika u romanu i nikako da mrdnem. Prva trojica sve svoje rekla, četvrti ni da bekne. Međutim, nešto se dogodilo, nebo se otvorilo, što bi rekao MP, četvrta fotografija, jedan teško objašnjiv artefakt, koji sam mislio da je zauvek izgubljen u procepu između devetnaestog i dvadesetog veka, porodičnog albuma i memorijske kartice za Canon PowerShot A470, kao i procepa na kauču u dnevnoj sobi, konačno je pronađena. Bizarni foto-album u nastajanju, koji sam već spominjao, popunjava se brzinom na koju ne može da utiče ništa do on sam.

Poslednji pogled koji sam uputio ka kopnu (prividu kopna?) oteo mi se kada je brod P.E.H. Neus bio porinut. Pamtim lobanju koja je razbijena, umesto šampanjca, o krmu i krv koja je naokolo prskala tako nedostojanstveno. Pamtim trup bez glave koji su samo bacili za nama dole na balvane, skoro tri sprata niže.

            Od tada pamtim samo prokletu vodu.

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

porcelan

            Kutije su pohranile ceo jedan život. Ostala je još grnčarija. Razmišlja da ne pakuje lomljive stvari, iako je ploče već spakovao. Kada sve nečujno popuca, ovde će slepci iz publike makar imati istinski audio.

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

prejebi me

            Oni koji vuku konce, umrsili su. On bi rekao usrali su. Jedan od poslednjih izazova generacije, nisu savladali. Bolje da su verovali u horoskop, ređanje planeta i čuda. Da, čudo je bilo neophodno, ali tog konja je angažovao Mel Bruks. Ima ludih ali ima i luđih. Ima provokatora ali ima i nasilnika. Ima patriota ali ima i nacionalista. Jedni reže a drugi ujedaju. Kao da se takmiče ko će koga da prejebe u zlu. Istrebljenje kao uzrok. Bolje da su izvlačili slamke, pa kome zapadne manja…

Čim je sasuo rakiju u grlo Milan se osetio bolje. Pogledao je u Petra, on je izgledao isto, nit sreće nit pameti. Gledao je u praznu čašu kao da će u njoj otkriti tajnu vasione a onda je prdnuo. Milan je otvorio vrata da smrad izađe na uzani zajednički prostor. Bacio je pogled desno niz hodnik i video neko komešanje u komšiluku, nekoliko vrata dalje, tamo gde je živeo Vidoje. Kod ulaza je stajala grupa ljudi. Izgledalo je kao red ispred toaleta od jutros, ali nedisciplinovan, što je retkost, samo sad nije bilo ispred toaleta i jutro je već prošlo, svi koji su imali nekog posla, mada takvih je bilo vrlo malo, bili su na svojim radnim mestima. Jedan komšija je već bio obučen kao za sahranu i plakao je. Radio je zamukao. Osećala se nekakva teskoba, samim prilaskom mestu čak i bez saznanja šta se dogodilo.