odrastanje u saveznoj državi virdžini

vrbovanje percepcije

 Nisam stigla ni do pola a prošlo mi je kroz glavu u jednoj pauzi čitanja, kako to da ova knjiga nije bila na spisku. Bila sam toliko fascinirana da sam se jednom izletela pred majkom dok sam joj pomagala da spremi letnju slavu i rekla kako čitam neverovatnu knjigu i da ako je 10% onoga što ovaj čovek piše istina to je više nego ludo. Sada znam da je to srednje mlaka knjiga. Haksli davi o svojim pantalonama i Hildegardom fon Bingen ali postojao je trend u evoluciji deljenja psihodeličnih iskustava kada su se veličale knjige, muzika, autori, umetnost uopšteno govoreći, hrana, parfemi, melemi za čula tako reći, pa se neko uradi i otvori, kod nas na primer, monografiju Dušana Džamonje iz ’69, oljušti kivi i odatle tripuje. Ali, kao što rekoh na početku, imala sam premalo godina da bih sve pohvatala, ali shvatila sam da postoji nešto tamo, neka istina, kao kod Moldera i Skali ili kao u pravoslavnom hrišćanstvu, i da me čeka. 

zašto je kultura pogubna za pojedinca

promašaj života

            Rekla bih da je do određenog stepena kultura u kojoj se odrasta pogubna za svakoga, splet uglavnom nesrećnih okolnosti koje niko ne može da bira, kao ni roditelje, ali ako si ona sin ćerka u porodici sa četiri devojčice onda se ima prilika da se nesreća preokrene u sopstvenu korist, kada za to dođe trenutak.

            U nedostatku prenosioca prezimena, pošto deo genetike i moje sestre i ja prenosimo dalje, kako koja odluči po manje više slobodnoj volji, otac je, pod uticajem naučenih obrazaca mišljenja i ponašanja, verovatno nesvestan toga, neku morao prozvati sine. Tako sam prva naučila da vozim bicikl, prva sam umela da pustim VCR, pa i DVD, prva sam probala rakiju i, na moju veliku žalost, i tada i sada, naučila da pucam iz puške. Mogu samo da nazovem srećom to što sam rođena u zapadnoj Srbiji a ne u zapadnoj Amazoniji pa nisam poslata sama, sa bodežom, ili u mom slučaju sa vatrenim oružjem, u planinu, da preživim nedelju ili dve i donesem kući neki leš, ili makar lešo priče. Preživljavanje će postati trend, ali samo preko malih ekrana, uz strogo muške protagoniste, ili ako postoji žena, obavezno ima muškog pomagača.

jugoslavijatikum

            Poslednji pomen drugu Starom i drugarici Jovanki, majskoj štafeti, malom Fići, Borisu i Bati, Saveznom izvršnom veću, olimpijskom zlatu u košarci i malo manje bitnom olimpijskom zlatu u fudbalu, dvadeset devetom novembru, samitu nesvrstanih, Desanki i Miri, Jugoslovenskom Aerotransportu, Antifašističkom Frontu Žena, Titogradu, Titovim: Velenju, Velesu, Vrbasu, Drvaru, Užicu, Korenici i Mitrovici, Golom Otoku, samoupravnom socijalizmu, u svetu četvrtoj po snazi vojsci i drugovima iz Jugoslovenske Narodne Armije (i tetovažama), omladinskim radnim akcijama, himni Hej Sloveni, olimpijskom domaćinstvu, dečijim odmaralištima, roto-romanima, Miji i Čkalji, bratstvu i jedinstvu, narodima i narodnostima, Poletarcu i Muzičkom toboganu, Andriću, Krleži i Selimoviću…

polagano

            Hajde da, hajde da se zaljuljamo, polagano. Hajde da se uzmemo? Sve će proći, ostajemo jedno drugom, rekao je. U osvit rata zove devojku, zove je ali niko se ne javlja. Niko ne sedi pored telefona. Nešto se oseća u vazduhu, a nije zagađenje rudarske industrije. Prelistava po auto-karti, za šta će ovaj rat biti? Ispadaju prazne razglednice. Odlazi do pošte. Suprotno ustaljenom verovanju na telefonu radi dedica, koji bi trebalo da je odavno u penziji po svim paragrafima zakona za koji se izborio radnički savet ili makar u Šao-lin hramu, sa svojim sveštenicima.

kada sam bila šizofreničarka

ne ne ne veruj u idole i ne gutaj Midole

            Bila sam jednom u jednoj biblioteci, možda u Narodnoj, ne sećam se, spremala sam filozofiju nauke ili logički empirizam, i dok sam čekala da naručenu knjigu iznese lift, opet sam se nekako, reklo bi se, pod uticajem nazovi sinhroniciteta, susrela sa knjigom, koja je isto čekala lift, ili u njenom slučaju tačnije, drop, koja se prosto zvala ŠIZOFRENIJA. Kaže prvi red, pamtim kao da sad čitam, tipični šizofrenik živi u svetu sumračne imaginacije, marginalizovan od strane društva, nesposoban da se uklopi u grupu, zatečen na ivici realnosti, zadovoljen prostim plutanjem u autoprojektovanom sistemu vrednosti… Podigla sam se na prste i poskočila, kao Arhimed, iz kade apsolventskog roka, i umesto EUREKA, uzviknula, TO JE TO, sada razumem (taj deo sam samo pomislila).

ako imamo samo čekić, svaki problem podseća na ekser

coincidentia oppositorum

            Vremenom se sve polako sredilo. Iako svesna kulturnog obrasca u koji sam doneta, putem rode, ako bih se sprdala, a kako nas uče naši vajni roditelji ali i vaspitači u obdaništu sve dok smo previše mali za reč seks, a ako se ne bih sprdala, putem roda, što takođe nije jednoznačno (kakav morfološki sinhronicitet, ha), trebalo je nekako da se snađem, pošto nisam imala hrabrosti za beg iz kulturnog dolapa u neku divljinu. Šon Pen mi se smeje nakon što se otrujem borovnicama. Ah, da, to nisu bile borovnice, nego otrovne bobice (morfologijo, čuješ li me). Elem, master, doktorat, posao na univerzitetu, pa na institutu, posvećena kao verski fanatik, ekskjuz maj frenč, zauzimali su porcije vremena budnog stanja. Deo vremena, koje smo, kulturnim konsenzusom, nazvali slobodno, zauzeo je hobi, zvani, stolarska radionica. Da li treba da bliže da opišem, posh drvodeljanje. U sopstvenu odbranu izjavljujem da je kreativnost, ili makar otvaranje vrata kreativnosti moj motiv za pohađanje ovakvog kursa. Dala sam sebi dozvolu da istražujem svoju podsvest, tako reći da skočim sa ponte u dubine iracionalnog, držeći se čvrsto za materijalni objekat kakav je čekić, jedan od prvih, samim tim fundamentalnih alata, koji počinje da razdvaja hordu majmuna lovaca od horde majmuna lovaca koji imaju ideju. Bio je tu još neki stolarski alat, da ne zaboravim. Otpočela sam da pohađam časove sve u cilju da stvorim nešto, koristeći mozak, nešto što nije samo misao. Nešto konkretno, opipljivo. Valjda je to posledica onoga kada si u mladosti ona tatin sin ćerka.

ako imamo samo čekić, svaki problem podseća na ekser 

jebana ikebana 

            Ostavimo Ego, svakako ometajući faktor, po strani na čas. Recimo da se kreativnost širi poput zaraze i da jedne na stvaranje noviteta nagone noviteti nekih drugih. Mentalni procesi koji iznedre apstraktni objekat sastavljen od ideja (pada mi na pamet već spomenuti Pink Floyd i njihovi čekići, deset hiljada čekića/mozgova od kojih svaki može da skuca deset hiljada eksera/ideja)  jedinstveni su za ljudsku životinju, životinju koja se od srodnih životinja razlikuje po proizvodnji i kondenzaciji ideja.

            Ono što joj/nam to omogućava je jezik.

Šido.

Kako biste opisali vaš život?

Sve u životu je jedan veliki oposum. Znak u horoskopu: opo-sumić. Znak u horor-skopu: zombić. Doktore, da li doktorke veruju u horoskop više nego u histologiju?

Ja nisam doktor, ja sam lekar specijalista, nemam doktorat.

          Ustala je premorena kao i svaki drugi put od kada je ovde. U oborenom ogledalu videla je samo svoja otekla stopala. Jedna siva tigrasta mačka je otrčala pod krevet kada je ona nogama dotakla smrdljivi tepih. Koraknula je, sa velikom mukom, tri koraka do plehane sudopere. Nalaktila se i otvorila oči. Da bi pustila vodu morala je kleštima da odvrne ventil na slavini. Ručica je bila slomljena, zatrpana sudovima i praznim konzervama hrane za mačke. Kako je uronila lice u vodu skupljenu u otvorene dlanove, setila se svog prvog ronjenja u Mrtvom moru, bila je još školarac. Voda koja joj se slila niz lice i zadržala na vrhu ispucale usne bila je slana. Setila se kako ne može da se seti kada je zaspala, osim da se znojila i znojila i znojila. Klešta je spustila u malu šerpicu iz koje je poslednji put jela nešto ljudski skuvano, pre tri nedelje. Podigla je pogled i videla karton sa svežim jajima. Znači vratio se. Znači verovatno je vikend. Brže bolje je potražila tiganj u kome će ispržiti sva jaja. Bez masti. Okrenula se prema šporetu i podigla plamen. Sve je bilo gotovo za manje od tri minuta. Čučnula je ispod sudopere da uzme konzervu hrane za mačke. Jedna riđa mačka izletela je pred nju kako je otvorila vratanca. Sasula je sos iz konzerve, na kojoj je mačija glava držala riblju glavu u ustima, u jaja i promešala. Pola je sipala u onu šerpicu iz koje je klešta spustila na šporet i uzela sa poda jednu plastičnu kašiku. Okrenula se ka krevetu a 38 od rodopsina svetlucavih očiju gledalo je u nju radoznalo. Prirodnog svetla zbog nedostatka prozora nije bilo ni malo, iako je bilo blizu podneva. Ona to nije mogla znati. Samo jedna neonka treptala je iznad vrata sobice koja su bila odškrinuta.