Šido.

Kako biste opisali vaš život?

Sve u životu je jedan veliki oposum. Znak u horoskopu: opo-sumić. Znak u horor-skopu: zombić. Doktore, da li doktorke veruju u horoskop više nego u histologiju?

Ja nisam doktor, ja sam lekar specijalista, nemam doktorat.

Ja, ja sam se rodio sam. Ja sam bogom dan. Ja jašem jarazrenog jaka. Ja jaučem u sebi samom. Jače. Ja javno jaučem kao kuče. Ja sam ja. Ja sam sam. Ja sam mogu samo sam. Ja sam sanjam, niko mi ne pomaže. Ja samostalno mogu samouslugu da uslužim. Jao, posetim. Ja sam sam sebi gazda i jatak. Jasno vam je, javašluk ne trpim. Jarko sunce ogreje sve prisutne u mojoj rupi.

Bio je to jedan od onih košmara u kojima neprekidno bežim.

Sve je počelo u bašti letnjikovca u Bohemiji, u gaju iza jezera, gde sam još kao dečak pronašao ptiče ispalo iz gnezda. Tako je jadno cijukalo da sam ga zgazio jahaćom čizmom. Izleteo sam iz šumarka gonjen stotinama, ako ne i hiljadama ptica koje sam kasnije ubio u lovu. Bežao sam preko polja, gonjen tim odvratnim krečavim zvucima i osećao sam da sam sve brži i jači.

Uskoro bih mogao imati budućnost

Uskoro bih mogao odavde da se selim, sultan Selim I, nepopustljivi

Uskoro Turska, Ruska ili Pruska carevina, ne znam kome više želim

Uskoro bih mogao tek tako da ležim

Uskoro bih mogao da napipam svaku svoju kost

Uskoro bih mogao imati krmenadlu uz pire

Uskoro bi Pirove pobede mogle prestati nositi venac od lovora

Uskoro bismo se mogli izlečiti od govora

           Osećam da mi gori pod nogama iako je zima. Možda su promrzline. Đon mojih cipela nestaje zajedno sa mnom. Krivina preda mnom gori a nikog nema za volanom. Ovaj tramvaj, poklon grada Bazena, u kom je stalno leto, i dvadeset devetog februara i trideset drugog decembra, ni nema volan. Gledam iz prazne prikolice, kako nas nešto, kako me nešto vuče, napred, u krug. Tramvaj leti kao da je proklet, kao da je pro… Proleće preko reke, kanala, u kome se sabira kanalizacija već zatočenih naselja po kojoj plivaju trupovi hrabrih kukavaca koji su sebi oduzeli ono što nisu ni tražili. Gomilaju se nizvodno, prema u ušću u Stravu, uzvodno od fabrike vode. Već danima sam na vodi. Voda gasi vatru u želucu. Udavi glad na kratko. Vetar duva bez prestanka. Ako prestane da smeta očima, počinje da smeta ustima, penjući se iz mraka utrobe. Oba, i onaj spoljašnji i ovaj unutrašnji, naduvavaju sa sobom kiselinu koja kroz nos okida nagon za povraćanje.

Odslušao sam poruku na sekretarici: Čaj kod mene i čitanje poezije, toplo se obuci…

Nakon što sam namirio psa, dohvatio sam jednog Šilera sa police i krenuo u posetu. Jesam se toplo obukao, iako je kalendarski još uvek bilo leto, ali septembar zna da bude varljiv. Došao sam u dogovoreno vreme, ali sam zatekao odškrinuta vrata.

- Uđi, uđi, ne mogu da ustajem, hladno mi je. Baci neku cepku u kamin. Evo, i sve ove novine možeš da dodaš, slaba sam sa drvima.

Čitali smo i pili čaj od zdravca, pričali o nemačkom romantizmu, što nas je odvelo do Šopenhauera, i do toga kako se spremao za san sa napunjenim pištoljima kraj kreveta. Razgovarali smo i o volji i o tome koliko je bitno da čovek sebi udovolji. Na rastanku sam zamoljen da založim i jednu strulelu hoklicu, neku napuklu dasku za sečenje mesa i stari slomljeni čiviluk.

Čuje se glas iz podruma, dole nekog ima. Gde je sada STB pa da ovo snima? Njih sad drugo zanima. Animae. Animal. Na o’balama Bodruma, kum i kuma, i kumić, sa balama. Zašto ljudi bale Česterton i mimo papira?

Ja sam na ulici, mislim si o Vladi i šta Vlada radi Ljubici-Bubici. Mislim i o zašivenoj gubici i o čaši i o neoStaši, o ne, šta? šic, ši-cu, šici. Ko prvi. Vici. Veni Vendi. Dubstep. Koprivici. Sa Kube. Kako bi mi sada dobro došao konac kojime sam auto-šio usta da očistim  zube.

Jednim udarcem pen-drekom slomio sam 7.

Pandur nosi AirMax, zaposleni drema, suprug malo lema, ni lemingsa nema, mamurna je trema, programska šema ne podržava mi neman, iz Loh Nesa, nemam, jezero Balaton kraj kog svira Balaš, desi se poplava u sred Bela Hamvaš.

Kašalj traži udah, uzdam se u Bruta, u njega se sumnja, vozio je snegom a bez zimskih guma, kuma vara kuma i kum vara kuma, rasna mačka Puma Swede nikakav je gurman, samo seme guta. Za večerom svira Bahn crven kao Kuman.

Čuvaj se sine, vladaYU grip i sline, tekućine vagine i voda sa slavine, nisu zdravi, jesu zdravi, konfuzija kontuzija, šiške možda nisu al’ su zubi pravi, siske možda nisu, uhvati me za sisu, barokni Bahn je brisnuo na misu. Na mišu. Helikopterom u Nišu.

Nesreća se desila na auto-putu. On je vozio prebrzo. Video je da neće ukočiti na vreme pa je dodao gas. Potrajalo je kraće. Bio je sam.

U sobi je vrućina. Ona se prevrće. Udara rukama po jastuku. Nije to nesanica. Nije ni krivica. Izgrešila je proračun. Više nema nazad. Korporacija će reći svoje ujutro. Deca spavaju, ne čuju se.

Ljudi njihovih godina ne rade stvari koje oni rade. Oni bi trebalo da imaju decu a imaju mačke. Oni bi trebalo da beže na produžen vikend a beže od stvarnosti. Oni bi trebalo da se prepuste jedno drugom, ne da se guše. Oni očekuju potvrde okruženja. Ne vide da se to neće desiti.

Ne verujem čak ni nevernicima jer sistirana istina na kojoj se insistira nije ništa čistija od čistilišta ili drugih neistinitih haristija što se nariču na mestima kojima mestimično misionare nebrojeni brojevi mesija sa veštinom Mesija, u stvari su ista kao mesta kojima prolazi procesija zverstava i neverstava, u hladovini Tresija, dok sa druge strane brda stresa koso naleže kosa na odkoštene kosti i komadiće mesa razglobljenih telesa, što se u teleteks podsvesti učitavaju kao čitanja Talesa iz Mileta; ne mili mi se što se talim za ono što mi ne treba kad ovo što je život plitak je grob i za običnog insekta a kamoli čoveka, ali je smrt zato velika do neba.