Поново се помиње стадион. То је добро, Србији треба један добар фудбалски стадион који испуњава све строжије стандарде које постављју ФИФА и УЕФА. Ствар, међутим, иде у сасвим погрешном правцу. Ништа чудно, али веома разочаравајуће. Тако то обично бива кад се кроз стадион пројектују много шире аспирације, поготово оне о „националном“.

Одувек сам се питао шта је у главама оних вечито незадовољних којима ниједна промена на боље не треба. Да ли је та контрадикција уопште могућа или сам је ја умислио. Изгледа нисам. Опет, није то само бољка наших грађана или Балканаца, има тога свугде. Дакле, нисмо најгори, да то одмах разјаснимо, али јесмо лоши.

Ево једне бајке која нема happy-end (засад).

Вест је да ће нешто мање од 800 километара пруга највероватније бити избачено из саобраћаја. Рез је заиста импозантан, бројка пара уши и очи, амигдала варничи и наређује да се сва крв слије у део мозга задужен за тражење кривца, али одатле стижу само опречне информације. Није то чудно, јер кривца заиста и нема, остао је сакривен негде између суштине и форме, као и много пута досад.

Кад се удруже сујета, полу-знање (или премаскирано незнање) и утицај на друштвеним мрежема добије се једна од најгорих комбинација по интернет заједницу. Тако настају разне Слађане Велков са потенцијално огромним негативним утицајем на друштво.

Полу-знање у комбинацији са сујетом аутора говори му да има шта да каже, утицај на мрежама у комбинацији са полу-знањем да би требало нешто да каже, а утицај на мрежама у комбинацији са сујетом да не мора да трпи дискусију ни критику. Зато пише глупости, мисли да је паметан и - брише, банује све што му не иде у прилог.

Овај текст је наставак дискусије на теми изнетој на Сунце прошлог лета у овим текстовима КЛИК и КЛИК.

Шта смо тада имали: једну моју радикалну идеју о драстичном унапређењу пољопривреде и суштинско преоријентисање Света на соларну енергију, те друштвено-економске имликације такве трансформације. Из дискусије која је уследила смо научили много тога о економским, техничким и технолошким изазовима који би стојали на путу, али ништа што би суштински оборило ту идеју или понудило бољу алтернативу.

Шта се у међувремену дешавало?

Као прво уметник наслика позадину па ево наше: ово је већ девети месец за редом како се бележе рекордне температуре за период од годину дана. Не мора ништа да значи, али је прилично занимљив тренд у контексту ове приче.

Као друго, цена нафте је наставила да пада и отишла испод 30 долара, а постало је јасно да ће цена остати на ниском нивоу дуже време, да није само обарање руку Саудијаца и Амера поводом удела на тржишту и завртање руке Русији. Инвестиције у обновљиве изворе енергије су претекле инвестиције у фосилна горива по први пут. Продаја хибриних и електричних аутомобила је почела да опада, највероватније јер су под условима јефтине нафте конвенционална возила на бензин поново постала веома примамљива. 

Фукушима даиићи, реч која је до једанаестог марта 2011. године мало коме ишта значила, урезала се дубоко у меморију целе једне генерације, онако како само имена нуклеарних електрана у којима се деси акцидент то могу. „Срећно острво", то би био превод имена префектуре по којој је славна нуклеарка добила име. Нити је префектура острво, нити је срећна, али разлог за ово друго није хаварија на систему за хлађење реактора музе савременог новинарства, већ друштвена хаварија која је са њом изашла на светло дана. Та Годзила душебрижности и незнања изронила је одмах за цунамијем и рушила све оно што он није могао да дохвати.

Olaf na plaži

Борба добра и зла главна је тема скоро сваке бајке, па и неких које је обрадио чувени Дизни. Није то случајно, јер се кроз морални филтер пропушта све што радимо на овом свету. У бајкама је лако јер је цела та ствар жестоко поједностављена и идеализована - постоји јасна дихотомија између добра и зла, али у животу та граница често није сасвим јасна. Зато смо закључани у вечној дискусији о моралности овога и онога, а неке од (привремених) закључака смо „извукли испред заграде", прогласили законом и на тај начин се као друштво одредили према добру и злу. Ево једне такве теме.

Често имамо прилику да чујемо да гласови дати странкама које не пређу цензус и тзв. „бели" листићи на неки волшебан начин „одлазе најјачој странци". Недавно је у емисији „Лични став" и Јово Бакић, иначе политиколог, потврдио да је такво тумачење тачно, додуше он је рекао да „иду у корист владајуће, односно најјаче листе", те да је то због - Д'онтовог система. Није само Јово, чуо сам то већ превише пута па сам решио да скапирам како тачно функционише тај фамозни систем.

Шта је Д'онтов систем?
Д'онтов систем је модел за расподелу освојених гласова међу странкама. Пошто однос броја освојених гласова неке странке и укупног броја гласова не мора да буде цео број (и готово никад није), а број мандата може бити само цео број од 0 до 250, потребан је систем који ће на фер начин конвертовати освојене гласове у број мандата. Сам рачун изгледа компликован, међутим, основно и најбитније у вези ове расподеле је да је она у суштини - пропорционална, тј. не фаворизује никог.

Једна кратка твитер размена ме је пресудно инспирисала да коначно почнем да пишем о Јапану што сам дуго одлагао. Разлог: увек мислим да не знам довољно иако овде живим већ три године, а јапански језик учим већ скоро 10 година ( а и сад не мислим да нешто претерано знам). Елем, како је већ трећа зима реших да напишем нешто о томе како се људи греју у Јапану.