Први пут сам почео озбиљно да размишљам на тему пензије. Изгледа чудно да је то дошло тек са 37 година, али је уствари логично да је то дошло тек сад кад сам почео да уплаћујем озбиљније суме у фонд. Потпуно свестан колико сам досад из разних фондова и буџета добијао, прихватам обавезу и част без трунке задршке, али како год да гледам на све то пензија као институција изгледа као реликт прошлости од којег ја, сва је прилика, нећу имати ништа, јер ће дотад већ сигурно бити успостављен неки нови друштвени договор. Ако је мени и мојој генерацији то било очигледно мање-више још пре почетка радног века, ранијим генерацијама није и многи су узалуд пројектовали свој живот и планове везане за ту врсту обавезне штедње и солидарног осигурања од неизвесности коју старење носи са собом, и сад се прилагођавају суровој реалности свако на свој начин. Та прича не може да се прича без освртања на тренутне демографске пројекције и њихове импликације. То је најгушће посејано минско поље у политици које (мудро) избегавају сви који се њоме активно баве, а тема је више него битна.

 

Помислих да ово напишем као коментар на неком од геополитичких блогова који су отворени ових дана, али пошто ценим да ће их бити све више, рекох себи: што да то лепо не запишем овде код себе?

Ситуација која настаје је почетак хладног рата. Иако однос снага није ни приближан односу снага из првог, трендови иду у том правцу. Да

 
2016-06-28 12:49:48
Budućnost| Društvo| Ekonomija| Planeta| Politika

Brexit - my take

little_radojica RSS / 28.06.2016. u 13:49

Зајебали су се. Ај што су себе, на то су имали право, али зајебали су и многе који то нису заслужили, пре свега оне Европљане који још нису ни рођени. Али, не онолико брзо колико то у овом моменту можда изгледа.

 

 

Ово је више један од оних "драги дневниче,..." уноса него неки нови угао гледања на горућу ствар.
Сећам се да сам овде доста година раније имао неку расправу о питању Косова и ту се наравно причало пуно о историји, Туцовићевом виђењу ствари и сведочењу, попису Влковог вилајета из 1455, итд. Не сећам се тачних ставова, али се сећам да сам тад много прагматичније гледао на целу ствар, на улогу Србије и одговорност Србије за данашњу ситуацију. Мислио сам да се ампутацијом може прићи ближе миру на свачију корист, да модерне нације у модерна времена могу да апстрахују територију као једну од најбитнијих ствари које контролишу.

 

Има једна ствар у вези са Западом која се ретко где појављује у дискурсу а мени делује јако релевантно.
Преовлађује утисак да људи на Западу како домицилни, тако и имигранти верују да су домицилни помогли имигрантима дајући им део своје коре хлеба и уточиште од њихових заосталих друштава у којима нису могли да се наплате/остваре/изразе

 

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

 

„Пуно здравља, среће, пара" - тако почиње скоро свака честитка у нашим крајевима. Редослед је битан. Добро здравље је основни предуслов за духовно и материјално богатство и зато му свако друштво с правом даје приоритет. Међутим, није баш свеједно како се друштво односи према здрављу, односно на који начин му тај приоритет даје. Рецимо да спектар решења у том смислу иде од потпуне контроле државе над здравственим системом (осигурање, дијагностиковање, лечење, производња и промет медикамената) до скоро потпуне либерализације, преко сијасет комбинованих решења. Овом приликом хоћу да поделим своја размишљања на ову тему.

 

little_radojica

little_radojica
Datum rоđenja:  01.08.1984 Pol:  Muški Član od:  08.05.2012 VIP izbora:  16 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana