Сви знамо да Србија пролази кроз тежак период. Очекује се да привредни раст буде негативан у 2012. и, у најбољем случају, релативно низак у 2013. Незапосленост је опет на преко 25 одсто. Јавни дуг ускоро може доћи на границу високог ризика од 60 одсто друштвеног производа, а још није јасно како ће се обезбедити преокрет који може донети наду и побудити нешто оптимизма.

У Србији гори фитиљ бомбе. Има ли икога ко може да га угаси?

Знам да је „бомба" о којој говорим тешко и осетљиво питање, и то не само у Србији већ широм „старог континента". Реч је о становништву које је све старије и последицама које то има  на дугорочну финансијску одрживост пензионих система.

И мада се многе европске земље суочавају са истим проблемом, Србија је у посебно тешкој ситуацији.

Често се каже да је бирократија систем који омогућава да десет људи ради нешто што један човек може сам да обави. То је, наравно, шала и, као и свака шала, претерује. Али кад погледамо исход недавне одлуке владе да утврди колико заправо људи ради у државној служби ствар и није тако смешна. Испоставило се, наиме, да је број запослених који се финансирају из државне касе дупло већи од онога што су сви веровали!

U srcu Šumadije ima jedno preduzeće sa nekoliko stotina radnika koje već decenijama jedva opstaje. Firma zauzima veliko parče zemljišta koje gotovo ničemu ne služi. Proizvodili su nekad davno robu koja danas gotovo da i nema tržište. Pored nje je novo privatno preduzeće, čiji posao cveta.  Ova mlada firma bi htela da se širi a za to joj treba dodatno parče zemlje. Može li da kupi zemlju koja pripada susednom preduzeću? E pa, ne može!

Prvo preduzeće u životu održavaju državne subvencije, što znači da njene troškove pokrivaju srpski poreski obveznici.

Posmatrajući kao Francuz sadašnju ekonomsku situaciju u Srbiji, setio sam se francuske istorije iz 1917. godine, najgoreg trenutka Prvog svetskog rata. Situacija je bila dramatična, činilo se da ništa što elita učini ne popravlja stvari, stanovništvo nije videlo svetlo na kraju tunela. Kako se Francuska izvukla iz tih nezgoda?

Iz teških izazova izrodilo se „sveto jedinstvo" (L'union sacrée) - sloga svih delova društva oko ključnih ciljeva i dogovor da će svako morati nešto da žrtvuje i da će male (a ponekad i velike) političke razlike morati da

Пре него што, на жалост, напустим Србију, желим, у својој задњој поруци, са вама да поделим нека од дубоких осећања која смо моја жена и ја развили за вашу земљу и веру у њену будућност.

Оно што сам уочио током свог мандата овде је колико често грађани Србије могу бити самокритични и како су сувише често песмисти. Можда зато што је „срећа=реалност/очекивања"?

Srbija troši 250 evra po glavi stanovnika na zdravstvo, dok Engleska troši 3500 funti, a Amerika čak 7000 dolara. Kad gledate samo brojke pomislićete da SAD ima najbolji a Srbija najgori sistem zdravstvene zaštite. Pa, nije to baš tako jer nije sve u parama. Holandija troši manje od Nemačke po glavi stanovnika na zdravstvo pa ipak ima bolji sistem zdravstvene zaštite prema istraživanju koje je sprovela institucija Evro-zdravstvo.

No, novac jeste važan i ima ih koji tvrde da je srpski zdravstveni sistem pristojan za zemlju sa takvim društvenim dohotkom ali da nije onako dobar kakav je bio u Jugoslaviji. Međutim, u ovom momentu zemlja teško može povećati iznos koji izdvaja za zdravstvo. Tih 260 evra po glavi stanovnika iznosi čak 11 odsto društvenog dohotka što Srbija jedva da može da izdrži.

Kad malo bolje razmislite, malo je poslova na koje čovek može da bude ponosan kao što je taj da bude "državni službenik". Na žalost, mnoge birokrate se ne ponašaju kao da su svesni da su oni tu da služe građanima, koji - izgleda da birokrate to često zaboravljaju - izdvajaju pare za njihove plate.

Nedavno sam se vratio sa putovanja po Srbiji prilično depresivan. Video sam ljude na terenu koji se veoma trude da donacija Svetske banke za razvoj jednog veoma siromašnog kraja da najbolje rezultate. Između njih i nekih ljudi koji sebe nazivaju "državnim službenicima" u Beogradu kao da ne postoji nikakva veza. Ovi drugi kao da misle da je njihova dužnost da zagorčaju život ovim prvim koliko god to mogu tako što pred njih postavljaju razne neopravdane i, ako mogu da primetim, glupe birokratske barijere.

Uličnim svetlima u delovima Sofije uskoro će upravljati uređaj koji je izmišljen i napravljen u Beogradu. To je za grad pilot projekat i mali korak ali je veliki korak napred za malu privatnu kompaniju iStreetLight LTD, iz Beograda. Sve se događa zahvaljujući donaciji Fonda za inovacionu delatnost Srbije, koji se finansira iz predpristupnih fondova Evropske unije, poznatih kao IPA fondovi. Lično se nadam da je među vama koji ovo čitate mnogo onih koji su dovoljno pametni i hrabri da postanu inovativni preduzetnici koji mogu nešto slično da naprave, pa bih voleo da sa vama podelim neke detalje.

Jednom davno, Jugoslavija se izdvajala među zemljama centralne i istočne Evrope po tome što je imala prilično profesionalne javne službe nasuprot „političkoj birokratiji" koja je dominirala u nekadašnjem „istočnom bloku". Deset godina teške politizacije društva devedesetih godina prošlog veka uništilo je dobar deo te prednosti. Tada je nastala politizovana administracija, ispraznih sposobnosti. Ona se nadovezala na demotivisane i razočarane profesore, doktore, medicinske sestre i ostale profesionalce u javnoj službi.

U prvoj polovini prošle dekade došlo je do pokušaja modernizacije javnog sektora.