За некога ко долази са стране, као што сам ја, ЕПС је запањујући пример. То предузеће има највеће плате у земљи, а услуга му је (у најбољем случају) једва осредња. Не могу да зауставе крађу струје која је, према њиховој рачуници, равна 0,2 одсто вредности ГДП. Неће да користе чак ни јефтина средства билатералних донатора да улажу

U srcu Šumadije ima jedno preduzeće sa nekoliko stotina radnika koje već decenijama jedva opstaje. Firma zauzima veliko parče zemljišta koje gotovo ničemu ne služi. Proizvodili su nekad davno robu koja danas gotovo da i nema tržište. Pored nje je novo privatno preduzeće, čiji posao cveta.  Ova mlada firma bi htela da se širi a za to joj treba dodatno parče zemlje. Može li da kupi zemlju koja pripada susednom preduzeću? E pa, ne može!

Prvo preduzeće u životu održavaju državne subvencije, što znači da njene troškove pokrivaju srpski poreski obveznici.

У Србији гори фитиљ бомбе. Има ли икога ко може да га угаси?

Знам да је „бомба" о којој говорим тешко и осетљиво питање, и то не само у Србији већ широм „старог континента". Реч је о становништву које је све старије и последицама које то има  на дугорочну финансијску одрживост пензионих система.

И мада се многе европске земље суочавају са истим проблемом, Србија је у посебно тешкој ситуацији.

Jednom davno, Jugoslavija se izdvajala među zemljama centralne i istočne Evrope po tome što je imala prilično profesionalne javne službe nasuprot „političkoj birokratiji" koja je dominirala u nekadašnjem „istočnom bloku". Deset godina teške politizacije društva devedesetih godina prošlog veka uništilo je dobar deo te prednosti. Tada je nastala politizovana administracija, ispraznih sposobnosti. Ona se nadovezala na demotivisane i razočarane profesore, doktore, medicinske sestre i ostale profesionalce u javnoj službi.

U prvoj polovini prošle dekade došlo je do pokušaja modernizacije javnog sektora.

"Ако вам је стало до ваше шуме, немојте губити енергију покушавајући да уздигнете старо одумируће дрво, већ помозите да млада стабла здраво расту", каже кинеска пословица.

Економија је као шума.  Много је продуктивније обезбедити да настају млада, здрава предузећа у којима се отварају нова радна места него уз велике трошкове покушавати са спасавањем фирми које одумиру.

Наравно, емотивно је увек веома тешко преболети када се неко божанствено, старо дрво сручи на земљу.

Ovo je naslov jedne od slika koje sam uočio u galeriji u Kovačici, jednim od dragulja među malim gradovima koje možete naći u Srbiji. Kupio sam je jer ona prikazuje neke od izazova sa kojima se zemlja suočava. Za četiri godine u Srbiji puno toga sam naučio o toj zemlji, o njenim izazovima ali i o njenim prilikama. Na žalost, moj boravak ovde se završava za manje od tri nedelje. Zato bih želeo da ovaj blog bude drugačiji i da za njega koristim ključne reči koje su obeležile moj boravak ovde a koje mogu dati odgovor na pitanje koje je slikar postavio

Пре него што сам дошао у Србију читао сам занимљиву књигу о овом делу света, под називом „Тигрова жена". Кад човек овде живи увиди да су апсурди књиге много чешће истинити него што се мисли.  Књига се, додуше, не бави склоношћу српских власти да избегне одговорност и пребаци је на некога другог. Али то је, на жалост, одлика

Srbija troši 250 evra po glavi stanovnika na zdravstvo, dok Engleska troši 3500 funti, a Amerika čak 7000 dolara. Kad gledate samo brojke pomislićete da SAD ima najbolji a Srbija najgori sistem zdravstvene zaštite. Pa, nije to baš tako jer nije sve u parama. Holandija troši manje od Nemačke po glavi stanovnika na zdravstvo pa ipak ima bolji sistem zdravstvene zaštite prema istraživanju koje je sprovela institucija Evro-zdravstvo.

No, novac jeste važan i ima ih koji tvrde da je srpski zdravstveni sistem pristojan za zemlju sa takvim društvenim dohotkom ali da nije onako dobar kakav je bio u Jugoslaviji. Međutim, u ovom momentu zemlja teško može povećati iznos koji izdvaja za zdravstvo. Tih 260 evra po glavi stanovnika iznosi čak 11 odsto društvenog dohotka što Srbija jedva da može da izdrži.

Шта мислите како би било да се дижете сат раније? Би ли то учинили ако Србија тако може да уштеди око 100 милиона евра годишње?

Промена о којој говорим нема никакве везе са такозваним „зимским" и „летњим" рачунањем времена. Оно што имам на уму је да Србија промени временску зону у којој живи..

Европа је и остаће главни економски партнер Србије. Међутим, како се привредни раст у Европи успорава, Србија на истоку тражи нове трговинске и инвестиционе партнере. Можда исто треба да учуни и са временском зоном јер би и то имало економског смисла?

Враћајући се блогу после многих путовања, недавно сам прочитао да Србија жели да задржи царину на неких 453 индустријских и пољопривредних производа увезених из Европске уније. Кажу то ће заштитити српску пољопривреду која неће моћи да се такмичи са европским фирмама. Но, да ли је то стварно у интересу грађана Србије?

Да објасним о чему причам. По уговору о Стабилизацији и придруживању (САА) потписаном са ЕУ 2004. године Србија треба постепено да укида царине на индустриску и добар део пољопривредне робе увезене из ЕУ до 2014.