od Čukaričke padine do centra...

Naizgled nema puno sličosti između sudbine ove dvojice košarkaša. Igrali su za suprotne strane večitih. Živeli različite živote, stradali na različite načine, razlikovali se po temperamentu. Nisu bili slični ni kao igrači. Kad je jedan nesrećno okončao karijeru, drugi je započeo. Jedan je bio deo vesele i šarene slike osamdesetih, drugi je sijao u mraku devedesetih.

Vraćam se juče kući. Na Zelenom vencu naroda k'o na Gazimestanu  daleko bilo.. Raspoloženje veselo. Autobusa nema. Gladna sam. Studenti blokirali Brankov most.. studenti ispred Vlade..  Kod kuće me čeka malo dete. Nema autobusa ni u perspektivi. Burek iz roze pekare za 3N će  biti gomila kora i prohlađene masti.

Osvedočeni prisluškivač tuđih razgovora po prevozu izuzetne memorije prenosi vam današnji razgovor dva milozvučna, mlada ženska glasa čije će se pojave ukazati na kraju vožnje. (To što govorim o sebi u trećem licu ne uzimajte kao ozbiljan simptom ludila.)

Iliti u kakvoj su vezi poljski zakon o  prekidu trudnoće i set medijskih zakona ovdašnjih...

Varšavski geto, Valensa i lučki radnici, napaćena zemlja, žrtva fašizma i komunizma, onog pravog ruskog.  I na kraju ta Džonijeva pesma, tako dobra, tako značajna… Da, vole ovde ljudi Poljsku, a pomalo je i mrze – Papa Poljak, to je kao slučajno?

ili jedan dosta konfuzan post o nečemu što me izrazito nervira celog života.

al' n'ume ili neće.

Već nekoliko dana pokušavam da nađem vremena i da smislim odakle da počnem priču o tom mestu.

Preko sedam brda i sedam mora i sedam gora bio jednom jedan bioskop. Imao je baštu. Kuću je delio sa Gradskim pozorištem. Bašta je bila samo njegova. Nekad pre mnogo godina bašta je služila za letnje projekcije, a onda i kao klub mladih, za koncerte, festivale i sl. .. No ovo nije dobar početak jer nije u pitanju bajka.

Da probamo ovako... Sećam se letnjeg pljuska koji nas je uhvatio, mene i ćaleta, tj. dok smo žurili da pogledamo neku komediju sa But Spencer-om i Terence Hill-om. Pa onda projekcija Doors-a koju smo devedeset i neke odgledali dva put sedeći u zimskim jaknama. Moj sedamnaesti rođendan, Kad bi... festival i mi, odlični đaci, društvo dobrih devojčica koje su te večeri .. Bile smo dobre. No, da se ne uplićem previše u svoja sećanja, jer danas sam pročitala nečija, veoma slična i sasvim su dovoljna za jedan blog.

Moj gost autor je dokona popadija, a ovo je njena:

Tezga za sećanja

Igrali smo se ispred. Bilo je sunčano. Ulica nova, lepa. Nije bilo saobraćaja. Potrčao je nizbrdo, niz ulicu. Koliko brzo! Nisam ni znala da može tako brzo da trči.

Ustav i zakoni Repblike Srbije ne propisuju smrtnu kaznu. Ona ne postoji, nije moguća, ne propisuje se ni za najgnusnije zločine.
Republički fond za zdravstveno osiguranje je protivno ustavu i zakonu osudio ovu decu na smrt.