Koreograf koji obožava džez, britanac Tim Rašton na čelu je Danskog plesnog teatra već 12 godina... Rašton je balet učio u Baletskoj školi londonskog Kraljevskog baleta, od najvećih baletskih umetnika i koreografa XX veka, poput Keneta MakMilana i Frederika Aštona. Kao prvak baleta, igrao je između ostalog u Sadlers Vels baletu i Kraljevskom danskom baletu.

Stigla je prava knjiga, teška i u tvrdom povezu. Decadance. 10. godina Beogradskog festivala igre. Nisam verovala da ću je ugledati, kao što nisam verovala da ću izgurati sve ove festivalske godine. U Srbiji!? Teško! Ko ovde može da se nada trajanju, i šta ovde traje? Razmišljala sam dugo o toj deceniji borbe, nespavanja, rizika, uvek prisutnog stresa i stalnog trčanja. U toj knjizi su moje ćerke, koje rastu pored mene, a uvek mi nedostaju. Prijatelji za koje nemam vremena, osim ako su u pitanju saborci sa iste linije fronta. Odmor, na koji ne smem ni da pomislim. Grip koji nikada nisam preležala. Ukapirala sam odavno koliko je hrabrosti i ludila potrebno. A sa druge strane, shvatila da je neizmerna sreća spakovana u tome da neku neverovatno komplikovanu, skroz nemoguću zamisao ili projekat, ogromnu predstavu iz daleka, donesete pred domaću publiku. I onda, kada izbrojite oko 120 produkcija, nekako je tužno da te silne baletske i plesne kompanije, koreografi i njihovi najbolji naslovi, velike zvezde baletskog univerzuma, odu u zaborav. Jer igrali su, tu pred nama. Posao grada ili države, silnih muzeja i činovnika iz oblasti kulture, bila bi da arhivira velike iskorake na domaćoj sceni, dok Festival ide napred i dalje promoviše nove i interesantne programe. Ali u Srbiji nije tako. Zašto bi se neko bavio onim što je bilo ili jeste dobro, profesionalno odrađeno i nadaleko važno, kada ima toliko beskrajno glupih i beskorisnih stvari koje bi propale ako ih lepo ne zalivamo.

Iako mnogi bogati i slavni napuštaju Francusku, oskarovka Natali Portman postaće uskoro Parižanka. Naime, njen zgodni muž Benžamin Milepje (Benjamin Millepied), koreograf, bivši prvak New York City Ballet-a, postaje novi direktor Baleta pariske Opere, od 2014. godine.

Vest je stigla prošle nedelje, i to direktno iz Palate Garnije. Vladavina Brižit Lefevr, čelične direktorke ovog baletskog Diznilenda, počela još 1995. godine, sada je definitivno pri kraju.

Imenovanje koreografa filma Crni labud na ovu funkciju, podelilo je kulturnu javnost Pariza i Francuske. Verovalo se da će tradicija biranja uprave iz sopstvenog jata biti nastavljena.

„Oni poseduju neverovatnu snagu! Oni čine da poželiš da zaigraš valcer sa njima, lica prepunog suza. Oni te vode do smiraja dana kada tuga nestaje i samba navire u mozgu. To je njihov šarm, njihova prepoznatljiva nalepnica, unatraške ispisna pravila koja teraju igru našeg vremena od površnosti, i daruju joj sadržaj". Ovu su reči jedne pozorišne, odnosno plesne kritičarke švajcarskog magazina Le Temps. Govori se o plesnoj trupi Alias.

Treći put po redu, u okviru Beogradskog festivala igre, dodeljuje se nagrada Vip poziva. Neki su čuli za nju...mnogi ne...ali ta nagrada u svetu umetničke igre polako postaje poznata. O čemu se zapravo radi? U zemlji u kojoj sponzori nemaju ama baš nikakav benefit od ulaganja u kulturu, do samog zadovoljenja životnih i estetskih vrednosti i odgovornosti, razmišljali smo kako da dobru saradnju sa kompanijom Vip mobile učinimo zanimljivijom i jačom. To je kompanija koja je već niz godina uz Festival, i trebalo je uraditi nešto novo, drugačije....

 U svakoj profesiji sloboda je let na par hiljada metara visine. Pad takođe ima ubrzanje slobodnog, ako niste uložili mnogo rada, i ako nemate ono malo sreće koliko je potrebno. Život slobodnih umetnika je posebna priča.