Nisam skriboman i ne volim bog zna koliko da pišem. Mrzim kad mi zameraju za neku sitnu grešku, kao gramatika je nauka i ne možeš tek tako da lupaš po tastaturi. A šta je sa onima od Niš, ili otkude Vranje? Ja mislim da oni imaju pravo da koriste jedan, dva ili čak sva tri padeža i da se opet dobro razumeju. Što reko moj dobri Imre devedesetih godina: Je li bre Kokane, kako vi i Hrvati govorite isti jezik, a ipak se ne razumete? A ja i moj Vida, on crnogorka a ja Mađar, pa se odlično razumemo. "Jeste mislim se ja samo je Vida zbog tebe fasovala dva čira na želucu", ali mu to nisam rekao.

   Jutros je Meri upala u našu kuću u Beogradu, histerična, nervozna i povremeno plačljiva. Rekla je samo: Kosta danas su Zeka odveli na" Džeil". Meni je to u devet ujutru zvučalo sasvim OK. Okrenuo sam se na drugu stranu i pokušao da dospavam još malo.
   Međutim ova se raskokodakala kao kokoška koja je upravo snela svoje prvo jaje. Demonstrativno je probudila našu ćerku Margaretu, koja je spavala u potkrovlju, objašnjavajući joj da je njen tata neupotrebljivi idiot koji ne želi da zaštiti svoju decu. Tu sam se probudio.

Dođoši i nađoši

Postoji dan pasa, dan mačaka,dan ugroženuh vrsta, dan prirode, dan planete zemlje dan cveća, dan grožđa...

Upada Imre jednog jutra u naše dopisništvo ljut kao ris. I kaže mi: "Ovaj, kako se zove, Kokane, ovaj televizija samo laže. Oni su bre samo budala i džukela. Zbog njih mi Vida jebalo mater i rekla da sam kreten.

    Postoji jedan tajni vetar u Beogradu za koga skoro niko nezna. Osim retkih ribara i alasa. Niko, nikad nije čuo za njega. Mi obični smrtnici koji šetamo ulicama ovog grada nismo ga ni osetili ni doživeli.
   Nekad se spusti od Zemuna , pored Kalemegdana pa nizvodno prema Pančevačkom mostu.Nekad duva uzvodno, od Šveba i Bele stena prema Beogradu. Znaju ga dobro oni koji žive pored Dunava i od Dunava i kad on duva nikako ne sedaju u svoje čamce.

Sedim i gledam je pravo u oči.  I ona mene gleda. Ne skida pogled. Na radiju neka tiha muzika. Ja pijuckam svoje omiljeno piće,rakiju od dunje.

Pravim se da je ne primećujem. Ne vredi. Ona bi da se druži sa mnom. Do trećeg pića bila mi je odvratna. Sad mi je čak i simpatična.

Sleće mi na ruku a onda i na lice.Šta je to što je vuče ljudima?

Pažljivo je gledam.

Sećam se jedne SF priče koju sam čitao kad sam bio mlad.

Prepričana u grubim crtama  glasi ovako.

Genijalni naučnik je napravio vremensku mašinu,teleporter.Ta

Sirinićka Župa. Enklava na jugu Kosova. Dvanaest hiljada pravoslavnih Srpskih duša okruženo Albanskim selima sa svih strana. Jedna lepo uređena crkva i strah.

Tamo smo se zaputili moja drugarica Cica i ja sa ekipom televizije Beograd za uskrs 2006 godine.

Dobri moji.

Kod nas u Bavaništu često nestaje struja. Taj slučaj bio je i danas.Nestalo je struje oko 11 sati. Zvao sam dispečera u Kovinu i pitao;

    Ulazi moja ćerka Margareta pre neki dan u kuću blago šokirana.

Kaže „Znaš tata danas su me srela dva dečaka ,prvi ili drugi osnovne , i zamisli rekli su mi –Dobar dan“.