Deset "zapovesti" razumne (racionalne, dobre) debate, deset "zapovesti" bez kojih teško može biti pravog dijaloga, a pre debate

1. Ne napadaj čoveka, već argument koji čovek ima ( NE „ad hominem“)

gost autor:  Centar za praktičnu politiku, Dragan Popović

APEL UPOZORENJA DEMOKRATSKOJ JAVNOSTI

Pozivamo demokratsku javnost da se svim demokratskim i legalnim sredstvima suprotstavi autoritarnim tendencijama u državi i da se angažuje na sprečavanju daljeg urušavanja nezavisnih institucija, vladavine prava i demokratije u Srbiji.

Predstavnici vlasti nastavljaju hajku na Zaštitnika građana Sašu Jankovića koristeći sve grublji i sve neprimereniji jezik. Zakon o Zaštitniku građana propisuje postupak za razrešenje i predstavnici vlasti u Parlamentu uvek mogu pokrenuti taj postupak i razrešiti Sašu Jankovića. Uslov je, naravno, da prvo dokažu da Saša Janković nestručno i nesavesno obavlja svoj posao.

Naslov "Novi Sad iz ženskog ugla" u rubrici "putovanja" internet stranice B92, otkriva rad Gordane Stojaković i drugih sa Ženskih studija iz Novog Sada kojim se posetiocima i turistima koji Novi Sad obilaze, pružaju informacije o znamenitim Novosađankama tokom prošla dva veka bez kojih istorija Novog Sada ne bi bila ovakva kakva je. Skupljena građa o njima je omogućila i meni da im posvetim jedan svoj post. (Novosađanke)
A ko su - znamenite Beograđanke?
Ili - ko su bile znamenite žene mnogih drugih gradova i mesta u Srbiji?
Ima li negde i neko dovoljno građe, dovoljno volje i želje da se uz "Žensku mapu Novog Sada" nađu i "ženske mape" Beograda i drugih?

Moj post je pokušaj da na jednom mestu skupim bar nešto od podataka koji bi omogućili stvaranje takvih "ženskih mapa" ili bar pobudili radoznalost za život i rad, za biografije i stvaralaštvo bar nekih žena koje su u Beogradu živele tokom protekla dva veka.
Prva i nezaobilazna i jedna od onih o čijem životu se može naći dovoljno podataka je Ksenija Atanasijević, prva žena koja je doktorirala na univerzitetu u Beogradu, a kojoj se danas čak ni grob ne zna. Nema ga.

"Pijem, jer ne znaaaam šta da raaaadim..." i još "Piiiiijem da je zaaaaaboraviiiim..." i sigurno ima još puno i stihova i pesama...
Ovi stihovi zaboravljenih šlagera služe mi samo da "omekšam" jezovitu informaciju koju su objavile institucije EU, a prenele naše novinske agencije i mediji:
"Svaki peti stanovnik Evropske unije, star između 15 i 24 godine, redovno i prekomerno pije alkohol, saopštila je Evropska komisija,

ante scriptum:

ovaj tekst  je svojevrctan "reprint" sa B92FM, i dobro nas je poslužio (mislim), pa ga postavljam i na "oporavljeni BlogB92" da možda malko popričamo i o - avokadu :))

- priroda ima dokaze da je savršenstvo moguće : kad neprekidnim promenama stvori "nešto", tad se malo izmakne, osmotri i kaže "oh, od ovoga ne može bolje!" i zato mi danas imamo ajkule, ginko, školjke, sekvoje, škampe (raćiće razne), krokodile i - avokado -Dakle, ovo je "l` hommage" čudu od biljke, dvostrukoj biljci koja je istovremeno i voće i povrće, "l hommage" strasti za biljkom čudesnih čulnih vrlina koja je i zvanično, zakonom bila označena kao "zabranjeno voće" (ne kao metafora svega onoga što je zavodljivo iskušenje za ljude već - doslovno), biljci od koje je sačinjena meksička i južnoamerička kuhinja, biljci koja je pri vrhu svake liste "sa called aphrodisiacs", liste  koje ljude ponajmanje zanimaju zbog samog ukusa, mirisa, oblika, boje ili hranljive vrednosti avokada pripremljenog samo kao hrane prosto zato da se - ne bude gladan.

Kad god je reč o bilo kojoj vrsti hrane ustvari je reč o uživanju, o divotama koje hrana svojim ukusom, izgledom, mirisom, bojom, svim svojim svojstvima - pričinjava našim čulima. Zato se, mislim, neka hrana uvrštava i u "afrodizijake", ljudima je verovatno oduvek sasvim logično da takva dva užitka moraju biti nekako povezana. Nema i neće biti dokaza o tome, ali to naravno neće nikako sprečiti ljude da veruju u afrodizijačka svojstva hrane, I ta vera će im uvek biti sasvim doovljna da misle da su u pravu (i da budu srećni)

- ovo je post na engleskom jeziku, skoro ceo....mada.... :)))) -

See?

Text on the image?

Is it plane english, or what?

The idea for this post came directly from Peter`s laws, nice and funny little list that can be found around on the internet.

And it is easier to find comrade Peter (and a lot of other stuff) than to check if  there are any new posts written by our comrades bloggers from FM b92.

Peter`s laws kažu:
1. If anything can go wrong. Fix it! (To hell with Murphy!)
2. When given a choice - take both!
3. Multiple projects lead to multiple successes.
4. Start at the top then work your way up.
5. Do it by the book…but be the author!
6. When forced to compromise, ask for more.
7. If you can’t beat them, join them, then beat them.

Kažu mudri ljudi da nas naše navike čine onakvim kakvi smo, ustvari. Mislim još da nas naši izbori čine takvim kakvi smo, da nas umeće korišćenja slobode izbora (raznih) koji su pred nama - najbolje objašnjava i opisuje. Ali i za pravljenje izbora treba nekako i negde izgraditi - NAVIKU - da se ta veština stekne i neguje. Izgleda lako, ali samo na prvi pogled.

 Navike često, svesno ili nesvesno, delimo u grupi kojoj pripadamo, ne čine nas takvim kakvi smo samo naše male, privatne, individualne navike, već živeći u društvu usvajamo, prihvatamo i navike koje to društvo čiji smo deo, smatra poželjnim i prihvatljivim, često tako da uopšte i ne mislimo o tome ŽELIMO li za sebe takve "opšteprihvaćene" društvene navike. Kao da duboko u sebi osećamo nekakav strah da, ako ih ne usvojimo, može lako doći do toga da nas naša grupa odbaci, da nas etiketira, da i sve naše druge navike smatra - neprihvatljivim, jer se po "društvenim navikama" nekako "ne uklapamo" u sliku koju nekakva većina ima o tome ŠTA su poželjne navike. Tako obično počinju "morality plays", proces kojim se (a bez pravog prava i razloga) "osuđuje", "procenjuje", "morališe", "vrednuje" nečiji karakter i nečiji postupci bez obzira što taj/ta o kome je reč ne čini ništa nezakonito, samo se ponaša (ili postupa) shodno nekim svojim - navikama.

o istoriji tolerancije, ratovima i razduživanju od zločina

Crkva Snežne Gospe nalazi se na putu između Petrovaradina i Sremskih Karlovaca, na području takozvane Tekije.

Sagrađena je u slavu pobede austrijske vojske nad Turcima 1716. godine. Ranije se na istom mestu nalazila mala kapela cistercitskog reda koju su Turci srušili 1526. godine, da bi na ruševinama podigli drvenu džamiju sa minaretom i prostoriju za derviše. Zato je i nazvaše tekija (na arapskom: odmorište). Posle Karlovačkog mira 1699. godine, isusovački red na istom mestu osniva kapelu Bezgrešnog Začeća Marijina. Današnja crkva je sagrađena 1881. godine, po projektu zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea, zalaganjem opata Ilije Okrugića Sremca i dozvolom Josipa Juraja Štrosmajera.sa oltarima u katoličkoj, pravoslavnoj i protestantskoj verziji. Na zadnje kube je postavljen krst i polumesec kao znak da bogomolja pripada dvema religijama. Polumesec je položen ispod krsta, kao simbol pobede hrišćanstva nad islamom avgusta 1716. Po nekim izvorima, polumesec je i znak da se na tom mestu nekada nalazila džamija.Crkva ima dva tornja i tri zvona u jednom, a unutra se nalaze oltari za tri hrišćanske veroispovesti: katolički u pročelju, a pravoslavni i protestantski sa jedne i druge strane.Renovirana je 1976. godine.Postoji jedna zanimljiva legenda vezana za "Varadinski rat". Po njoj se na dan bitke, 5. avgusta 1716. godine, dan Snežne Gospe, digla strahovita oluja, koja je izazvala pad jutarnje temperature, pao je sneg i turska vojska se smrzla. Ovo je veoma uticalo na ishod bitke: princ Eugen Savojski je iskoristio vremensku nepogodu i po najcrnjoj noći je prišao Turcima iza leđa. U znak zahvalnosti, Snežnoj Gospi je podignuta crkva na tom mestu.(izvor:wikipedia)

Nauče nas, nekako, da gnev i prenos gneva znače iskrenost, da samo kad „puknemo" i poput bujične vode krenemo da prenosimo svoj celokupni, čisti, ničim ublažen gnev zbog nekoga i nečega, nauče nas, (nekako, a pogrešno), da samo tada govorimo stvarno ono što mislimo i da je samim tim prenos gneva u svakoj komunikaciji - super, odobravamo ga većinski. I retko se zapitamo „a šta nam je doneo taj transfer gneva i kakvog se dobra od toga desi"? Uz gnev se idealno slažu jake reči, verbalni seks i pretnje, prezir, uz grmljavinu gneva utihne svaka volja za dijalogom, jer gnev traži monolog, traži samo ćutljivo uživanje većine koja je isto gnevna, ali „navijački", u tišini. Šta nam je slatka hrana za prihvatanje takve „etike gneva", za volju da gnevom iskazujući nezadovoljstvo zbog postojanja nekog problema, istovremeno a oprečno u stvari - sprečavamo rešavanje?

Jedna stara poslovica kaže „u srdita popa prazni bisazi" (poslovice naše kulture i inače su zlatan kovčeg mudrosti narativa koje su nam ostavile mnoge prethodne bezimene generacije, svo njihov iskustvo skupljeno u metafore, ali katkada se čini da ih retko čitamo) i odnosi se na običaj da se „popu nešto daje" za uslugu koju obavlja. Čini se da ni na same popove ova poslovica ne utiče - češće su srditi i u „svom pravednom gnevu" nego što drugačijim pristupom pokušavaju da u „svoje bisage" stave nešto, materijalno ili ne.

Šta nam je hrana za gnev?

Nezadovoljstvo, ugrožavanje naših etičkih stavova, nepravde, svedočenje posledicama tuđeg gneva, osujećenost, osećanje da smo u bezizlaznoj situaciji, trpljenje, kinjenje, mržnja, poniženje, osećanje bespomoćnosti, omalovažavanje, osećanje ugroženosti tuđim postupcima ili rečima, nedostatak našeg autoriteta kod onih za koje smatramo da moraju da nas slušaju, bespogovorno, često želja za osvetom i najslađa hrana od svih - neodoljiva želja da se „ispraznimo", da se gnevom „naspominjemo majaka i sve rodbine" onima ili onome što nas iritira, nervira, što nam smeta, ma koliko „sitno ili krupno" bilo.