Kad nam se začećem  odredi pol i rodimo se kao devojčice ili dečaci, na to nemamo nikakav uticaj, isprepletu se geni naših roditelja i velika, prirodna igra slučajnosti odredi nam – pol.

 Jednom rođeni, a SAMO ZATO  što smo devojčice ili dečaci – društvo u kom se rađamo određuje nam uloge, različite, „skrojene“ kulturom, tradicijom, običajima, ponašanjem koje neko društvo smatra prihvatljivim i poželjnim. I gledajući razne ljudske zajednice, različite ama baš po svemu, od mesta gde na planeti žive, preko jezika i kolektivnog sećanja koje neguju, pa sve do stepena ukupnog razvoja, lako se uočava jedna sličnost, jedna univerzalija koja ima samo malo suštinskih razlika: muškarac odlučuje ŠTA je i KAKVA je uloga žene, muškarac odlučuje KAKO žena treba da se ponaša, šta sme i šta ne sme, čime sme da se bavi, čime ne sme, ponekad čak i kako treba da se oblači, a kako ne, ponekad čak s jasnom porukom da je žena „vlasništvo“ muškarca i da ceo njen život treba i mora da bude „u službi“ muškarca, porodice, brige o drugima.

- beleška o razlozima, motivima i  nesavladivosti ljudske potrebe da negativno definišu druge i da se, često s nepodnošljivom lakoćom, rugaju drugačijima od sebe samih smatrajući da tako "ispadaju bolji", beleška o teoriji "prirodnosti" netrpeljivosti prema različitima i "neprirodnosti" regulacija, propisa i zakona koji ponašanje zasnovano na takvoj netrpeljivosti  zabranjuju -

Koliko rasprava nam treba da bismo razumeli da se u pravilima o poštovanju i uvažavanju drugačijih od nas samih radi o elementarnoj ljudskosti mnogo više nego o zakonima koji su tek nedavno (pre nekoliko decenija) doneti e da bi zabranili da se prema tim, drugačijim od nas po bilo kom osnovu, ophodimo i ponašamo ikako drugačije nego kao  prema ljudskim bićima?

Zašto se smatra prirodnim, impulsivnim i instinktivnim da ljude drugačije od nas tretiramo kao "manje važne", "nepoželjne", "nejednake s nama", kao neke koji samo zato što su različiti od nas moraju biti marginalizovani, "sklanjani od očiju", isključeni iz raznih društvenih aktivnosti od rođenja?

Zašto je potrebno zakonima propisati zabrane ponašanja zasnovanih na takvim predrasudama i dogovarati obrazovanje od najranjih uzrasta u nekom društvu da bi se takvom dogovorenom, propisima utvrđenom kulturom prema drugačijima omogućilo da budemo ono što za sebe, po prirodi stvari, smatramo da jesmo - ljudi?

Koliko poruga, verbalne agresije, bahatih postupaka raznih nas treba da prođe da bismo zaista, primetno i merljivo promenili svu tu kulturu netrpeljivosti koju branimo svojom "ljudskom prirodom", tradicijom i naučenim stereotipima tvrdoglavo "braneći neodbranjivo" jer smatramo svoje pravo na mržnju prema drugačijima - takođe ljudskim pravom? Da li je to pravo na mržnju i netrpeljivost stvarno - ljudsko pravo?

06.08.1945. bomba se zvala  "LittleBoy", avion je bio Enola Gay, cilj je bila  - Hirošima.                                                                                     

Nakon godina eksperimenata,

Dan Evrope slavi se 9.maja od 1986. godine, kao sećanje  na 9.maj 1950. kada je usvojena Deklaracija koju je predložio francuski ministar spoljnjih poslova Robert Schuman

"...It proposes that Franco-German production of coal and steel as a whole be placed under a common High Authority, within the framework of an organization open to the participation of the other countries of Europe. ..."

Sve o Evropi može se pročitati u (sad već prilično čuvenoj brošuri) "Evropa u 12 lekcija"

ili u "Kratkoj istoriji Evrope", po dekadama od 1945. do danas.

A skoro sve informacije o Evropi mogu se naći na odličnoj web strani "The EU at a glance" .

Prva dokumenta vezuju se za dvojicu ljudi, Jean Monnet i Robert Schuman slove za utemeljivače današnje Evrope i nezaonilazni su u svim tekstovima, pregledima i istorijskim osvrtima na poslednjih 63 godine Evrope.

Čuveni su i citati koje je izrekao Monnet i koji su o njemu izrečeni:

"There is no real peace in Europe, if the states are reconstituted on a basis of national sovereignty. (...) They must have larger markets. Their prosperity is impossible, unless the States of Europe form themselves in a European Federation." — Jean Monnet (1943)

"There is no future for the people of Europe other than in union." — Jean Monnet

"Nothing is possible without men; nothing is lasting without institutions." — Jean Monnet

"People only accept change when they are faced with necessity, and only recognise necessity when a crisis is upon them." — Jean Monnet

"[Monnet was] someone with a pragmatic view of Europe's need to escape its historical parochialism." -Dean Acheson 

"Building Union among people not cooperation between states"

Credited with coining the phrase "Arsenal of Democracy" which was used by, and credited to, Franklin D. Roosevelt

- post posvećen SAJMU KNJIGA, sa  predlozima za prevod nekih autora i njhovih knjiga, a do sledećeg Sajma knjiga u Beogradu 2009., verujem da su ti prevodi iz kategorije "neće da se baci i ne može da škodi", i da ne bi bilo loše da se čitaju i na našem jeziku -

Ako pažljivo slušate ljude primetićete da kao da nekako VOLE da daju sud o pojedinim temama i  stvarima, smatraju da (naravno!) na svoj sud imaju pravo i izriču ga često s lakoćom koja ponekad zapanjuje. Ništa "možda...", nema "čini mi se.." ili "mislim da sam čitao/la...", a nikako ili sasvim retko "ne znam, nemam stav, ček` da vidim...". Manje-više svi ti sudovi imaju nekakve veze ili sa moralom ili sa politikom ili sa nekakvom "socijalnom dimenzijom" ili sa religijama, pravima i pravdom. Sledeća stvar koju možete primetiti je da posle izricanja suda o nečemu (nekome, ičemu) teško da može biti ikakvog dijaloga među sagovornicima, nekako stvari postaju "lične" (bez prave potrebe) i u suštini - komunikacija o onome što je predmet suda - prestaje.

New Year's Countdown & MySpace Layouts

Srećna Nova Godina!

- povod ovom tekstu je jedna odlična internet stranica: "What the EU did Next?", odlični eseji, jako zanimljivo čitati kako ljudi unutar EU razmatraju listu problema koju imaju i kontekst u kojem se nalaze. Publikaciju su uredili Almut Moler iz Nemačkog saveta za međunarodnu politiku (DGAP) u Berlinu i Roderik Parks iz Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost (SWP) u Briselu. (ima i PDF) -

(ili - kako uspešni koriste dijalog kao osnovnu strategiju rešavanja bilo kojih problema)

Oduvek mi se činilo da su knjige, uputstva, eseji i prezentacije o tome "kako uspeti u nečemu (bilo čemu)" - skoro potpuno beskorisne, osim za autore istih, naravno, za njih su dokaz da jesu - uspeli u nečemu (bilo čemu).
Oduvek sam (naravno!) i pomno čitala sva takva štiva i nije me napuštao taj utisak o - suštinskoj beskorisnosti za nas čitaoce, ma koliko ta štiva bila zanimljiva, dobro i edukativno pisana, s merom i strpljenjem puna objašnjenja o "receptima nečijeg uspeha" takvog da može biti primenjen i na nas i još jednom i ko zna koliko puta za ko zna koliko ljudi i da je izvesno da će efekat biti - isti.Uspeh, kaotakav.

A vidljivo je da se taj proces - ne dešava.

Autor napiše štivo "Kako..." i nigde posle ne vidimo veliki broj ljudi da su u svojoj svakodnevici pokušali to "Kako..." i da javljaju da im je isto uspelo. Nedostaju mi ti izveštaji o postignutim uspesima ili ne umem da dođem do njih. Zato, otprilike,  i uputstva i "recepte" za njih  smatram - beskorisnim.

I - nastavljam da pratim takva štiva sve očekujući naslov "Šta sve treba da uradite da biste sasvim sigurno doživeli - neuspeh". Štiva o tome kako se izbegava da neka stvar uspe.

“Najkraće rečeno, diskriminacija je nejednako postupanje prema jednakima i jednako postupanje prema nejednakima. Imajte u vidu da nije svako pravljenje razlike diskriminacija.”

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Dr Nevena Petrušić

Zašto je (ako je) dobro biti državljanka Srbije?

Zašto je (ako je) dobro biti žena u Srbiji?

Kada istraživači javnog mnjenja pitaju žene Srbije jesu li u neravnopravnom, diskriminatorskom položaju one sa skoro 70% odgovaraju "jesmo!", kada isto pitanje pitaju muškarce oni u skoro istom procentu odogovaraju "žene neravnopravne?! ma kakvi - nisu!".

- Kažu da smeh i osmeh pripadaju samo ljudima, da druge životinjske vrste i nemaju sposobnost "uviđanja" humora, "smešne strane svega" ili da jednostavno - nemaju, (ni neurološki ni sastavom mišića lica), ikakvu potrebu za osmehom. (Pažljivim posmatranjem nekih životinja sklona sam sumnjičavosti za takvu tvrdnju, neke od njih sasvim sigurno bar "izgledaju" kao da umeju da se "osmehnu" ). -

Đokondin zagonetni osmeh je verovatno - najslavniji i najpoznatiji osmeh na svetu. Vekovima već ljudi s neprestanom radoznalošću, divljenjem i zanimanjem gledaju u taj fini, mali, svetli osmeh pokušavajući da odgonetnu čemu se tako očaravajuće - osmehuje.

Istraživanja o smehu i osmehu kažu:

 "Nikom nikad nije uspelo da tačno utvrdi koliko se često ljudi smeju. Smatra se da se najviše smeju deca između pete i šeste godine i taj smeh povezan je sa igrom i komunikacijom tokom igranja. Kod odraslih je to znatno manje i iznosi oko 17 puta dnevno."