o istoriji tolerancije, ratovima i razduživanju od zločina

Crkva Snežne Gospe nalazi se na putu između Petrovaradina i Sremskih Karlovaca, na području takozvane Tekije.

Sagrađena je u slavu pobede austrijske vojske nad Turcima 1716. godine. Ranije se na istom mestu nalazila mala kapela cistercitskog reda koju su Turci srušili 1526. godine, da bi na ruševinama podigli drvenu džamiju sa minaretom i prostoriju za derviše. Zato je i nazvaše tekija (na arapskom: odmorište). Posle Karlovačkog mira 1699. godine, isusovački red na istom mestu osniva kapelu Bezgrešnog Začeća Marijina. Današnja crkva je sagrađena 1881. godine, po projektu zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea, zalaganjem opata Ilije Okrugića Sremca i dozvolom Josipa Juraja Štrosmajera.sa oltarima u katoličkoj, pravoslavnoj i protestantskoj verziji. Na zadnje kube je postavljen krst i polumesec kao znak da bogomolja pripada dvema religijama. Polumesec je položen ispod krsta, kao simbol pobede hrišćanstva nad islamom avgusta 1716. Po nekim izvorima, polumesec je i znak da se na tom mestu nekada nalazila džamija.Crkva ima dva tornja i tri zvona u jednom, a unutra se nalaze oltari za tri hrišćanske veroispovesti: katolički u pročelju, a pravoslavni i protestantski sa jedne i druge strane.Renovirana je 1976. godine.Postoji jedna zanimljiva legenda vezana za "Varadinski rat". Po njoj se na dan bitke, 5. avgusta 1716. godine, dan Snežne Gospe, digla strahovita oluja, koja je izazvala pad jutarnje temperature, pao je sneg i turska vojska se smrzla. Ovo je veoma uticalo na ishod bitke: princ Eugen Savojski je iskoristio vremensku nepogodu i po najcrnjoj noći je prišao Turcima iza leđa. U znak zahvalnosti, Snežnoj Gospi je podignuta crkva na tom mestu.(izvor:wikipedia)

- Srđan Karanović je 1974 napravio TV film dokumentarnim stilom "Pogledaj me nevernice", maestralno, jednostavno taman toliko koliko treba da bude, jedan od onih filmova (kratkih) koji se mogu gledati opet i opet i opet ... tako da uvek ostave želju da se pogleda još jednom -

Danas mi je internet "naneo" zadovoljstvo da pronađem snimak filma, traje 38 minuta i ostavlja neizbrisive otiske i utiske i jedino što mogu je da ga podelim sa svima, da se tako napravi šansa za mnoge da uživaju u priči, slici, muzici, atmosferi, dijalozima, likovima, prizorima i mašti jednog umetnika koji je ovaj film napravio davnih dana.

Među nama koji su ga već imali prilike pogledati i gledati nanovo i koji sami sebe svrstavaju u poklonike, razvijen je pravi kult razmene kratkih replika, značenja scena i - naravno muzike, nezaboravne muzike.

29.01.1934., rođen je Branko Miljković, Pesnik, Čovek koji je živeo metafore, Pesma koja je živela čoveka, jedan od najvećih pesnika našeg jezika, jedan od onih Pesnika o kojima se skoro samo ćutalo i koji je baš tom tišinom uspeo da dopre do mnogih od nas, jedan od onih Pesnika koji je svojom poetikom učinio da se mi, njegovi poklonici i poštovaoci osećamo kao članovi kakvog "tajnog, zavereničkog kluba" koji se prepoznaju retkim citiranjem njegovih stihova i nemuštim deljenjem njegovih neukrotivih reči.

Lutajući po internetu već deset godina našla sam svoja omiljena mesta koja ne propuštam, skoro dnevno. Neka su nestala, svako se menjalo na bolje, prateći tehnologiju ili idejom izazivajući tehnologiju.Rado odlazim na dva posebna: edge i boingboing

 Na prvom od njih postavljeno je pitanje "What are you optimistic about?" na koje odgovaraju

Praznici su vreme rituala.

Samo rituale ponekad ustvari živimo, njima se  radujemo kao sceni za događaje..U danima priprema za praznike ritualno se bavimo  smišljanjem, planiranjem i zamišljanjem kako, šta, koliko, kome sve i na koji način priuštiti radost u prazničnim vremenima.

Ljudi za skoro sve što čine imaju rituale, imaju u glavi mali zamišljen sled događaja kojim sam događaj kreiraju u svojoj mašti i time kao da ga "dovlače"

- post posvećen SAJMU KNJIGA, sa  predlozima za prevod nekih autora i njhovih knjiga, a do sledećeg Sajma knjiga u Beogradu 2009., verujem da su ti prevodi iz kategorije "neće da se baci i ne može da škodi", i da ne bi bilo loše da se čitaju i na našem jeziku -

Ako pažljivo slušate ljude primetićete da kao da nekako VOLE da daju sud o pojedinim temama i  stvarima, smatraju da (naravno!) na svoj sud imaju pravo i izriču ga često s lakoćom koja ponekad zapanjuje. Ništa "možda...", nema "čini mi se.." ili "mislim da sam čitao/la...", a nikako ili sasvim retko "ne znam, nemam stav, ček` da vidim...". Manje-više svi ti sudovi imaju nekakve veze ili sa moralom ili sa politikom ili sa nekakvom "socijalnom dimenzijom" ili sa religijama, pravima i pravdom. Sledeća stvar koju možete primetiti je da posle izricanja suda o nečemu (nekome, ičemu) teško da može biti ikakvog dijaloga među sagovornicima, nekako stvari postaju "lične" (bez prave potrebe) i u suštini - komunikacija o onome što je predmet suda - prestaje.

* - "Ispod vulkana" ("Under the volcano") je film iz 1984., po romanu (jedan od 100 najboljih ikad) Malcolm Lowry, režija John Huston, a glume Albert Finney, Jacqueline Bisset, Anthony Andrews. Ako ste film gledali lako

Mi žene rođene u drugoj polovini XX veka smo prva generacija žena ikada rođenih, a da su nam unapred bila namenjena prava po kojima smo mogle biti smatrane ljudskim bićima, jednakim pred zakonom kao i muškarci. Hiljadama godina ranije nikome nije palo na pamet da bi to moglo biti tako, da nije normalno da muška polovina čovečanstva smišlja sva pravila, a da se ženska polovina tim pravilima bespogovorno i ćutke povinuje, da tim pravilima služi i da živi svoj jedini život bez prava da se pita i odlučuje sviđa li joj se išta od tog života. Ćuti, slušaj i radi, „ja te 'lebom 'ranim“, tako je bilo.

Već nekoliko dana slušam, pa proveravam jednu vest koja je objavljena i po posledicama izazvala i reakcije i poruke koje joj može biti i nisu bila prvobitna namera.

Ali stvar sa odgovornošću za javnu reč je takva - dok reči javno ne izgovorite vi vladate njima, a jednom kad se javno izgovore - one vladaju onima koji se javnim poslovima bave.

Naime, jedna politička stranka u Srbiji DSS je, "provocirana" zakonskim

- ideja teksta je malo priče o Budžetu za 2009., ali malko i nekako "po ivici" pristupa kako bi o Budžetu trebalo da se govori i piše, te na početku molim znalce i profesionalce da mi ne sude prestrogo zbog "elastične" upotrebe pojmova i definicija fiskalne politike, "kreativnog" tumačenja podataka i svega ostalog što bi uz bilo koji tekst o Budžetu trebalo da "stoji", a u ovom tekstu ne postoji jer je pisan motivom da je istina da je "upravljanje budžetom istovremeno i upravljanje državom" i jer znam da se o svemu tome zna u javnosti dovoljno malo da svaki znalac može manipulisati tuđim neznanjem (ili predrasudama) koliko mu volja, a da od takve manipulacije nikom dobro ne može biti, pa otuda predstavljanje budžeta za 2009. nešto drugačijim jezikom i kroz relativno retko upotrebljavane primere –

Pisala sam o budžetu i prošle godine, a sasvim sigurno da ću pisati i - sledeće, mada i mislim i verujem da ćemo i mi i svet na kraju 2009. izgledati potpuno, nezamislivo drugačije nego danas, decembra 2008. iz mnogo prethodno stvorenih razloga i uzroka, a prevashodno zbog činjenica da se nalazimo u fazi kreiranja potpuno novih ekonomskih i finansijskih okolnosti po kojima ćemo i svet i mi funkcionisati u narednim decenijama. Slično kao što smo svedoci da je sastanak u Bretton Woods 1944 oblikovao ekonomiju (i finansijska tržišta) čiji smo "delimičan deo" bili poslednjih šezdesetak godina, tako smo opet svedoci "ere regulacija" u ekonomijama gde je regulacija bila prilično nepoželjan proces. Mi, s druge strane - regulaciju i sve njene dobre i loše strane poznajemo kao sopstvene (prazne ili polupune) džepove.Javne finansije, dakle fiskalne politike, pa onda i pravila o "konstrukcijama" budžeta biće (manje-više) posledice tog novog dogovora naastupajuće "ere regulacija", kao što su to bili i budžeti prethodnih decenija.