Na kraju Parade ponosa, tamo ispred Skupštine grada, Staša Zajović iz «Žena u crnom», obraćajući se okupljenima, reče da je tačno da je vlast obezbedila održavanje Prajda, ali da to «nije bilo iskreno».

Određeni komad detinjstva proveo sam u parku na Zelenom vencu. Dobro sam poznavao ovu uređenu zelenu površinu komplikovane strukture i namene. U njemu sam prvi put razbio glavu. To mi se desilo posle jednog suviše kratkog skoka sa ljuljaške posle koga me je drveno sedište, zaljuljano preko mere, odalamilo u potiljak. Krv je obilato curila i ta slika prilično je uznemirila moju majku koja me je odvela u najbližu bolničku ustanovu kraj železničke stanice gde sam efikasno hirurški zbrinut i vraćen u park.

Tema Nedeljnika odnosi se na izbor ljudi koji su imali uticaj na društvo, u najširem smislu.

Na takvo pitanje odgovor koji se nameće je da su to ljudi iz aktuelne vlasti. Jer oni imaju uticaj na društvo. Njima je, na koncu, posao da imaju i ostvaruju takav uticaj. Njihov uticaj je svakako, iako nekad manje vidljiv, veći od uticaja svih drugih, svih medijski eksponiranih ličnoti sa estrade, i iz rijelitija, koji, takođe, ostvaruju svoj uticaj na društvo, najčešće mimo svoje volje, a svakako bez lične zasluge.

Međutim, meni se čini da se pitanje, iako to nije naglašeno,  odnosi na pojedince koji imaju pozitivan uticaj. E, kod tako formulisanog pitanja dolazimo do problema.

Na Vis sam otišao sam, niko me nije pratio, nije bilo suza, zagrljaja, čak ni rukovanja. Na aerodrom sam krenuo autobusom koji sam uhvatio ispred Crkve Svetog Marka. U avionu za Split čitao sam Jatovu reviju, tekst Mome Kapora koji je uz povišen sentiment obrađivao fenomen majčine turšije.  Onda sam gledao kroz prozor prebirajući pogledom po redovima cirusa i stratocirusa. Potom sam se prebacio u sedište do prolaza i poslednje minute leta proveo razmišljajući o nikad do kraja rastumačenom fenomenu seksualnog magnetizma stjuardesa. U Splitu sam kupio Politiku i popio duži espreso

"Brisel će nas suočiti sa priznavanjem Kosova i na to moramo da budemo spremni", rekao je predsednik Nikolić. Premijer mu je replicirao, rekavši da to nigde nije pročitao i da takva solucija nije na dnevnom redu. Nekome ko pokušava da se snađe u lavirintu političkih događanja i njihovih struja i uticaja moralo je na um da padne pitanje: "Zašto je predsednik iznebuha krenuo da insistira na nekakvom briselskom 'zahtevu' i zašto baš sada?"

Zlatko Paković je u osnovnoj premisi svog teksta, “Povratak Đinđiću”  (“Danas”, 7.9.2012.) napravio faul. Evo tog dela: Tek posle tri nedelje i još koji dan, reagujući na njegov fašistički tekst „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak“, predsednik Demokratske stranke zahteva hitnu smenu pomoćnika ministra kulture Dragana Kolarevića, jer je „bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima Slobodana Miloševića“.

Neće biti baš tako.

Чарлс Крофорд, ексамбасадор Велике Британије у Београду, написао је на свом блогу текст у коме даје виђење тренутног стања у светлу споразума Београда и Приштине, уз неколико натукница о томе како ће се ствари, по његовом мишљењу, даље одвијати.

Текст је поучан. Не зато што је аутор стручњак за регионална питања, ни зато што је написао нешто што овде није познато, већ зато што се његове опаске могу искористити као нека врста путоказа за будуће перипетије решавања косовског проблема.

Оне се могу искористити али само у једном случају.

U Komižu sam otišao uz pomoć Petra Lukovića. On je naime znao broj telefona Zorana Franičevića koji se, pošto su ga iz političkih razloga oterali iz Poleta, oženio komiškom devojkom i nastanio kod njenih na Visu. Tako da mi je Pera dao Zoranov broj; Zoran mi je dao telefon ambulante i deset dana kasnije ja sam se sa jednom torbom prtljaga i sa nekoliko baba u crnini iskrcavao iz trajekta na relaciji Split – Vis, na mol bez igde ikoga. Žene u crnom u sekundi su netragom nestale zajedno sa svojim svežnjevima. Bila je poslednja nedelja maja, sunčan dan. Na obližnjem kamenom zidu

Sanda Rašković Ivić je rekla da DSS mora da definiše da li je riba ili devojka, tj. mora da odluči hoće li nastaviti u skladu sa svojom politikom u kojoj nema mesta za Evropsku uniju ili, recimo, Beograd na vodi, ili će ostati da odumire u današnjem "kolaboracionizmu". Čitajući ovu izjavu, a u kontekstu aktuelne priče o "rehabilitaciji" Draže Mihajlovića, razmišljao sam koliko su opasne sekvele koje je kumrovečka politička škola ostavila na one koji su je pohađali, ali i na sve koji su tolike godine proveli u ozračju ideološke radijacije koja je proizvela patološke promene na pokolenjima. 

Vreme je na nizbrdici. Svakodnevno se ubrzava. Pre koju deceniju, kad se internet pojavio niko pojma nije imao kakve će to promene uneti u život ljudi. Danas, kad je ostalo malo onih koji nisu zavisnici od njega, još uvek nemamo predstavu šta će nas snaći već za koju godinu i kako će naš svakodnevni život sutra izgledati. Digitalna revolucija u kojoj živimo, era je dramatičnijih promena od onih što su bile u vreme pronalaska točka, parne mašine i naizmenične struje, zajedno.

Blog je jedna od privilegija interneta. Neko nešto napiše, onda čitaoci komentarišu. Čudna