Od kako sam ostario, ima tome neka godina, slabo izlazim. Jedino do knjižare. Pa tu onda ronzam. Nekad nešto kupim, Nekad nešto od kupljenog pročitam. Čitam u naletima. Ili uopšte ne, ili jako. Dakle, na mah. Tu ne računam dnevnu štampu koju čitam na dah. Nju doživljavam kao intoksikaciju kojoj sam izložen mimo svoje volje. Većinu tog štampanog materijala ne bih dodirnuo ni hirurškim pincetama, da ne moram. Kad je o knjigama reč, počeo sam da otkrivam toplu vodu. Moje novo otkriće je Gistav Flober, za koga ovih dana zaključujem da je veličanstven pisac.

Bila je subota popodne, pozno prolećni dan, nekoliko nedelja pred prvi Band Aid koncert. Aleksić se spremio za izlazak. Kapu je nosio u ruci, uvek je nosio u ruci, ako bi negde sreo oficira pravio bi se kako mu se odšrafila zvezda pa je kao namešta. Bilo mu je stalo da mu se ne pokvari kovrdžava frizura i prstima je popravljao pri susretu sa svakim ogledalom, prozorom ili izlogom. Rekao sam mu da nisam naročito raspoložen za grad. Pomenuo mi je vešalicu na žaru “Kod Mülera”, i princes krofne, ali sam ja ostao pri svome. Retko sam izlazio u grad, mada sam imao pregršt plavih kartončića

Dok sam tako stajao u kapetanovoj kancelariji, u zgradi garnizonskog vojničkog kluba, vojna pošta 6485, Črnomelj, Socijalistička Republika Slovenija, razmišljao sam prevashodno o tome da li će blatnjava voda koja mi se sliva sa šinjela na čizme i posredno na kapetanov tepih, iznedriti neku, za mene dodatnu nevolju, veću i od one u kojoj već jesam.

Stojeći u stavu mirno bacao sam kriomice pogled na dole.

Mislio sam da pokušam, nehajno, da se pomerim korak nazad. Tako bi blato padalo na parket. Tu bi bilo lakše za čišćenje, ali bi, opet,

A Late Walk

When I go up through the mowing field,

The headless aftermath,

Smooth-laid like thatch with the heavy dew,

Half closes the garden path.

And when I come to the garden ground,

The whir of sober birds

Up from the tangle of withered weeds

Is sadder than any words.

Ja imam nade za ovaj grad 
ja imam veliku nadu 
ja imam grad
ja imam jutro svakoga jutra 
ali jutro moje nade tek dolazi.

Nisam ljubitelj prošlih vremena. Ne mislim da je nekad bilo bolje. Ne bih nikako voleo da ponovo prolazim kroz sve to.

Ali, nečeg se, evo, sećam. 

1977. godine, u jedno prohladno jesenje predvečerje, u kafani "Komunalac" na Dorćolu, okupila se omanja grupa mladih ljudi.

Žućkasto svetlo ugostiteljskog objekta svojim je prašnjavim i bolesnim prelivom davalo adekvatan tonalitet licima u grupi okupljenoj iznad čaršava sa nevidljivom šarom, oko par šoljica za tursku kafu i nekoliko praznih čaša od 2 deci.

Razgovarali su o novoj knjizi  Raše Livade

Naslov jedne vesti od pre dan-dva svojom me je skrivenom porukom uznemirila. Naslov glasi: Manuel Vals: "Slika utopljenog dečaka iziskuje hitnu akciju." kada sam je pročitao pomislio sam kako je istina da đavo leži u malim stvarima. Hitnu akciju međunarodne zajednice, sudeći po Valsovoj izjavi, ne iziskuje izbeglička kriza koja desetine hiljada ljudi nateruje u izbeglištvo i moguću pogibelj, već slika dečaka čiji je leš voda izbacila na neku tursku plažu. Da fotograf u datom momentu nije bio na tom mestu, da li bi bilo povoda za hitnu akciju iako bi masa izbeglica i dalje završavala na dnu Mediterana ili na budimpeštanskoj železničkoj stanici ako je uspela da preskoči ogradu od bodljikave žice?

Na raspustu između gimnazije i fakulteta, onog leta gospodnjeg koje je svetu donelo dupli album "Piter Frampton Comes Alive”, krenuo sam autostopom po Evropi. Hičajking je tada bio normalna pojava. Svi koji su držali do sebe to su radili.

Poneo sam maslinasto zeleni ranac, vreću za spavanje, mapu i crveni pasoš.

Ideja je bila da presečem Italiju, prođem Francusku uzduž, dođem do Londona, a da u povratku svratim do Amsterdama i preko Belgije, Luksemburga i Švajcarske stignem nazad.

U jednom trenutku, na granici između Italije i Francuske, kod gradića Ventimilja,

Kompjuterska poezija

Čitam u kulturnom dodatku Politike od 5. avgusta 2017.

Tekst Milana Mišića

"Može li poezija da se piše na kompjuteru"

Naglašavam datum ne bez razloga

Naravno da može

Evo ja je tako pišem, sednem za svoj Mek i kad osetim potrebu, želju i mogućnost

Krenem da pišem

Da se razumemo

Nije to neka naročita poezija

Ali

Jeste poezija

Zašto jeste, ko je odredio da jeste, pitate se vi, moji verni čitaoci

Vi koji čitate sve što

Na mnogaja ljeta

Tebe neće biti jutro kada dođe
Kao što te nema ni sad dok je noć
Negde si otišla, morala si poć'
Sada brzo sve će bez tebe da prođe