Kad Vučić & Nikolić obećavaju pravdu, Koštunica garantuje promene, a Velimir Ilić poštenu vlast, meni ostaje da zapalim cigaretu.

Međutim ja ne pušim. Prestao sam pre izvesnog vremena. Nije mi toliko smetalo koliko sam imao neprijatan osećaj pri pogledu na punu pikslu, uveče kasno. Ako je piksla toliko odvratna kakva li su tek moja pluća? Zato sam jednog dana rešio i prestao. Međutim nisam želeo da mi se desi obavezna posledica ovakve odluke, pa sam da zabava bude kompletna, o istom trošku počeo da držim dijetu.

Kad je o dijeti reč, probao sam 100 vrsta.

Branko Kraljić je dobio žuticu. Upoznao sam ga kasnije, dok je sa povišenim bilirubinom sedeo u trpezariji Garnizonske ambulante Črnomelj  i očajnog izraza lica pušio. Bio je pristojan čovek, jedan od onih koji vole Idole, naročito njihove spore, plačipičkaste pesme. Tvrdio je da su one imale vidnog učinka na njegov erotski život. U ambulantu je voleo da dođe zbog svog bilirubina o kome je rado pričao, i zbog prijatne mogućnosti nesmetanog kupanja koje je pružao stacionar.

Za dva sata, koliko je trajao koncert Boba Dilana  u Areni, ovaj se nijednom nije obratio publici između pesama. Nije rekao «dobro veče Beograde» i nije govorio hvala, hvala lepo i hvala najlepše. Nije, takođe, ni svirao svoje «najveće hitove».

Pre dvadesetak godina, kada sam ga gledao na stadionu «Galenike» u Zemunu, nekoliko puta je skinuo šešir i naklonio se. Sve ostalo bilo je slično.

Hoze Kareras, pretpostavljam, misli da Dilan nema veze s pevanjem. Pako de Lusija smatra, verovatno, da to što on radi sa gitarom teško može da se nazove sviranjem. Aron

Moj omiljeni gimnazijski udžbenik bila je Logika Gaje Petrovića. Mnogo izvanrednog i potpuno nefunkcionalnog znanja nakupljao sam tokom svog dugog i na momente nepodnošljivog života, čvrsta podloga svemu tome bilo je gradivo obrađeno u toj knjizi.

Dnevnik nisam vodio nikad. To mi je uvek delovalo tragično prepotentno. Zapisivanje događaja iz sopstvenog života, uh! Šta tu ima da se zapisuje i pamti? I još gore! Da se kasnije čita!?... Jedan prijatelj mi je govorio da grešim i da treba zapisivati crtice: zvao Škarica i potvrdio za Zagreb, bio žur kod Sande u D. 48; sedeo sa Miletom i Galićem celo popodne...Iz takvih opaski može čovek, kaže taj moj drug, da rekonstruiše sve što želi.

Ja to nisam mogao. Zato nikad i nisam čitao tuđe dnevnike.

Sem kad sam bio u vojsci. Tamo sam otišao u trenutku vrlo nepovoljnom

Margitu sam upoznao 77. na žuru kod Jovana Stojanovića.  On se tad zabavljao sa Sanjom Adamović koja je iz Pete prešla u Prvu, u trećem razredu, i stanovao je u Dobračinoj, u Sandinoj zgradi.

Na Vis sam otišao sam, niko me nije pratio, nije bilo suza, zagrljaja, čak ni rukovanja. Na aerodrom sam krenuo autobusom koji sam uhvatio ispred Crkve Svetog Marka. U avionu za Split čitao sam Jatovu reviju, tekst Mome Kapora koji je uz povišen sentiment obrađivao fenomen majčine turšije.  Onda sam gledao kroz prozor prebirajući pogledom po redovima cirusa i stratocirusa. Potom sam se prebacio u sedište do prolaza i poslednje minute leta proveo razmišljajući o nikad do kraja rastumačenom fenomenu seksualnog magnetizma stjuardesa. U Splitu sam kupio Politiku i popio duži espreso

Kad sam se vratio s Visa pomislio sam da bih specijalizirao dečiju hirurgiju, pa sam jedno vreme, nekih 6 meseci, volontirao u Tiršovoj. Sećam se jednog događaja iz ambulante.

Interpretacija događaja je slobodna i novinar ima pravo na nju, tvrdi Željko Cvijanović, novinar, u Kuriru od 9. 6. 2010.

Malo sam zbunjen. Mislio sam da je pravo novinara da profesionalno, objektivno i istinito izveštava javnost.

Nisam novinar i moguće da ne znam, zato pitam: ako je Cvijanović u pravu i ako novinar ima pravo na interpretaciju, kolika se količina «interpretacije» toleriše i kolika je sloboda interpretativnog odstupanja novinarskog izveštaja o događaju u odnosu na ono što se zaista desilo?

Sudeći po nekim tekstovima, u