Sklon sam, priznajem, da verujem ljudima. Kad čovek nešto tvrdi, ako to radi sa ubeđenjem i strašću, poverujem, šta ću. Nisam od one vrste koja sve prima sa zadrškom i grimasom na licu. U tom smislu verujem Vučiću kad kaže da želi da Srbija bude normalna i pristojna zemlja. Neko će me, možda, podsetiti na potrebu političara da govore ono što lepo zvuči i ono što narod voli da čuje, ali ja verujem, možda zato što sam naivan, a možda zato što mi organizam zahteva da u ovoj političkoj kakofoniji i paroksizmu pronađem bar i najmanje

Garnizonska ambulanta Črnomelj bila je centralno postavljena prizemna zgrada obložena tamno smedjim ukrasnim lajsnama, od ostalih kasarnskih objekata odeljena travnjakom s jedne strane, i poligonom za obuku s druge, severne strane. Pročelje objekta krasio je veštom rukom iscrtani veliki krst sa kracima jednake dužine. Očigledna želja autora, možda nekog ambicioznog vojnika iz prethodne generacije, biila je da to bude znak Crvenog krsta, on bi u skladu sa Ženevskom konvencijom objekat ove vrste štitio u sličaju agresivnog napada. Međutim, moler je umesto crvenog krsta na beloj pozadini,

Prošle sam nedelje, ispred TV ekrana, razmišljao da li bih ja, da sam kojim slučajem narodni poslanik, glasao za Vučićev ekspoze.

Pokušaću da elaboriram tok svojih misli i primisli, nada i strepnji, međutim, najpre da kažem:

Da, glasao bih.

Zašto?

Pa pre svega zato što se vidi da se mandatar potrudio da napiše sveobuhvatan program. Dakle, vidi se trud. Potom, očigledna je ambicija. Mogao bih da zakeram i kažem da novi premijer pridaje previše pažnje kvantitetu, ali izgleda da mu je to u karakteru. To

Prošlog utorka, u Blicu, pomenuo sam Gorana Markovića, a danas je on objavio odgovor. Citiram prvo deo svoje kolumne koji se odnosi na Markovića, a onda i njegov tekst u kome objašnjava sličnosti između moje malenkosti i Hitlera.

Bila je subota popodne, pozno prolećni dan, nekoliko nedelja pred prvi Band Aid koncert. Aleksić se spremio za izlazak. Kapu je nosio u ruci, uvek je nosio u ruci, ako bi negde sreo oficira pravio bi se kako mu se odšrafila zvezda pa je kao namešta. Bilo mu je stalo da mu se ne pokvari kovrdžava frizura i prstima je popravljao pri susretu sa svakim ogledalom, prozorom ili izlogom. Rekao sam mu da nisam naročito raspoložen za grad. Pomenuo mi je vešalicu na žaru “Kod Mülera”, i princes krofne, ali sam ja ostao pri svome. Retko sam izlazio u grad, mada sam imao pregršt plavih kartončića

Stopping By Woods On A Snowy Evening

Whose woods these are I think I know.

His house is in the village, though;

He will not see me stopping here

To watch his woods fill up with snow.

Preveo sam, odnosno prepevao, pesmu Dilana Tomasa "Do not go gentle into that good night":

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang

Kada mi je otac umro javili su mi telefonom. Osetio sam olakšanje. To me je malo iznenadilo. Krajnja ravnodušnost bila bi primerenija. ipak, osetio sam olakšanje.

Nisam ga poznavao. Moglo bi se reći da smo bili poznanici, upoznali smo se par godina pre nego što je umro. Na moju inicijativu. Ona je bila posledica nečeg što se kolokvijalno zove unutrašnji poriv. Došao sam. Predstavio se. Onda smo se rukovali. Imao je belu kosu i bradu. Gledao sam pokušavajući da zapamtim kako ću izgledati kad ostarim. I on je radoznalo gledao mene.

I to je bilo to.

Posle

Moja majka je negde otišla poslom. Ostao sam sam, a to nisam voleo. Radio Beograd drugi program emitovao je emisiju o Hektoru Berliozu. Čitao sam životopis oca srpskog pozorišta Joakima Vujića u stripu. Muzika s radija bila je hladna i uznemirujuća. U jednom kvadratu stripa govorilo se o knjizi «Putešestvije po Serbiji». Dopala mi se reč putešestvije. Bila je topla.

Onda se u stripu pojavio i Dositej Obradović. Njegov «Život i priključenija» nije mi ulivao poverenje. Najviše zato što nisam znao šta znači reč priključenija. Reč život pogrešno sam mislio da razumem.

Biti dežurni u garnizonskoj ambulanti Črnomelj nije bila mala stvar. Dežurni je bio zakon. Nosio je oprtače i čizme i svaka njegova reč morala je bezpogovorno da se sluša.

Pre nego što sam transferisan u ambulantu, gde sam dobio šansu da budem dežurni, bio sam bibliotekar. To nameštenje imalo je svojih prednosti, pretežno u tome što sam bio u mogućnosti da iz prve ruke prelistavam nove knjige Erika Van Lusterbadera kao i izvesnih rumuskuh i madjarskih čijih imena sada, na žalost, ne mogu da se setim. Stizale su svakodnevno. Stavljao sam ih na sto razdvajajući