Boletova tetka je bila iz Dubrovnika, zato smo tamo išli na letovanje. Nije bilo drugog razloga. Ne zbog letnjih igara, iako smo išli obično u to vreme. Igre počinju negde oko mog rođendana, po tome pamtim. Za sve te godine slušao sam nekoliko gudačkih koncerata kroz pregrade od šper ploče. U to vreme pada i svršetak Vimbldona. Meni drevne lepote starog grada ništa nisu značile. Ni onaj kamen koji štrči iz crkve i na koji se ljudi penju pokušavajući da se zadrže, zbog određene simbolike. Ni Djelo Jusić, ni brat mu, ni Tereza Kesovija koja se glasno smeje ispred Gradske kafane, ni Buco i Srđan, ni Hamlet na Lovrijencu, ni Rade Šerbedžija, ni šarplaninac Ibrice Jusića, ni hrvatske i srpske glumice srednje i mlađe generacije; ništa mi sve to nije značilo kao činjenica da si u Dubrovniku mogao, kao u nekom velikom gradu, da se izgubiš u gužvi.

Bila je subota popodne, pozno prolećni dan, nekoliko nedelja pred prvi Band Aid koncert. Aleksić se spremio za izlazak. Kapu je nosio u ruci, uvek je nosio u ruci, ako bi negde sreo oficira pravio bi se kako mu se odšrafila zvezda pa je kao namešta. Bilo mu je stalo da mu se ne pokvari kovrdžava frizura i prstima je popravljao pri susretu sa svakim ogledalom, prozorom ili izlogom. Rekao sam mu da nisam naročito raspoložen za grad. Pomenuo mi je vešalicu na žaru “Kod Mülera”, i princes krofne, ali sam ja ostao pri svome. Retko sam izlazio u grad, mada sam imao pregršt plavih kartončića

1978. letovao sam u Dubrovniku. Kao i prethodnih par godina. Imao sam tada devojku. I ona je bila u Dubrovniku. Jako mi je išla na nerve, namerno. Setio sam se da mi je Sonja B. rekla da ide na Hvar, u Vrbosku. Spakovao sam ranac i ukrcao se na Liburniju. Od grada Hvara do Vrboske vozio sam se autobusom. Sonja se više iznenadila nego što se obradovala kada sam došao. Imala je veliki osmeh, tako da je izgledalo da se obradovala. Bila je u kampu sa još nekoliko studenata arhitekture. Kamp je bio na strmini, ispod visokih četinara. Studenti su uveče sedeli pored vatrice, ja među njima.

Bio sam na koncertu Dijane Kral. Fina je žena, ali malo mi je dosadilo da dajem pare za svetske zvezde koje mi deluju kao neko ko se na binu popeo ne da bi ga ocenila publika, već da bi on tj. ona ocenila publiku tj. nas. Da li znamo pesme, znamo li engleski, da li razumemo šale između pesama, sve se to ocenjuje...i ako sam u pravu, onda umesto da ja plaćam kartu, trebalo bi da dobijem honorar za uspešno praćenje koncerta.

Moguće da grešim. Sedeo sam u blizini jednog lokalnog nazovi političara, pa mi je njegovo štetno zračenje uzrokovalo da budem negativan više nego je to u skladu sa mojim karakterom i godinama.

Na Vis sam otišao sam, niko me nije pratio, nije bilo suza, zagrljaja, čak ni rukovanja. Na aerodrom sam krenuo autobusom koji sam uhvatio ispred Crkve Svetog Marka. U avionu za Split čitao sam Jatovu reviju, tekst Mome Kapora koji je uz povišen sentiment obrađivao fenomen majčine turšije.  Onda sam gledao kroz prozor prebirajući pogledom po redovima cirusa i stratocirusa. Potom sam se prebacio u sedište do prolaza i poslednje minute leta proveo razmišljajući o nikad do kraja rastumačenom fenomenu seksualnog magnetizma stjuardesa. U Splitu sam kupio Politiku i popio duži espreso

U vreme kad smo smislili da napravimo Idole, Srđan i ja bili smo bili izgubljeni negde u meandrima Instituta za patološku anatomiju Medicinskog fakulteta, na drugoj godini. Provodili smo vreme u salama za obdukciju, pa nagnuti nad mikroskope posmatrali preparate bolešću izmenjenih tkiva, sve vreme očajnički tražeći mogućnost da otkrijemo ima li života van formalina u koji smo bili zagnjureni. Pravljenje new wave benda bio je odisaj frustriranih studenata, a i sledeći korak, u kome Srđan iz izvesnosti svoje buduće lekarske karijere zastrani na FDU, gde upiše režiju, možda još i više.

Vreme je na nizbrdici. Svakodnevno se ubrzava. Pre koju deceniju, kad se internet pojavio niko pojma nije imao kakve će to promene uneti u život ljudi. Danas, kad je ostalo malo onih koji nisu zavisnici od njega, još uvek nemamo predstavu šta će nas snaći već za koju godinu i kako će naš svakodnevni život sutra izgledati. Digitalna revolucija u kojoj živimo, era je dramatičnijih promena od onih što su bile u vreme pronalaska točka, parne mašine i naizmenične struje, zajedno.

Blog je jedna od privilegija interneta. Neko nešto napiše, onda čitaoci komentarišu. Čudna

Na prvoj godini medicine osećao sam se očajno. Izvađen iz ležišta, u svetu koji mi je delovao hladan i neprijateljski, išao sam na vežbe i predavanja, svakodnevno, od trolejbuske stanice na Čuburi, Mačvanskom ulicom do zelenog proplanka koji je počinjao ruševinom od koje će kasnije nastati Hram Svetog Save, a završavao Nebojšinom. Taj komad puta bila je i jedina stvar koja mi je tih dana delovala smisleno u čitavom mom životu.

Uvek me gane kada vidim kako se predstavnici dojučerašnje vlasti transformišu u ”nezavisne” intelektualce i žestoke kritičare svih demokratskih vlada od 2000. naovamo. Oni koji su do juče čučali u ćoškovima partijskih nusprostorija kako bi dobili priliku da ubace neku svoju rečenicu u stranačko saopštenje, odjednom se grabe za baklju slobode, demokratije i pravde, iznenada bivajući prosvetljeni naknadnom pameću, odjednom se guraju u red onih koji se diče ”činjenicom”  da ”nikada nisu bili član/ice nijedne stranke”, kao da je to sertifikat Mense.

Tekst Ivana Medenice u današnjem kulturnom dodatku Politike (http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Hladna-trajna.sr.html) bavi se duhom palanke i njegovim uticajima, iz ugla pozorišnog kritičara. Pominjem ga, ne samo zato što se temom bavi na intrigantan način, već pre svega zato što mi se čini da nam je, ovakvim opalančenim i destruktivnim neznalicama, potrebna značajna revitalizacija i reafirmacija kritičkog poimanja stvarnosti i rekritičnost u odnosu na sve ”što sanjamo