Prošle nedelje procvetalo je drvo šljive. To je trenutak na koji japanski pesnik čeka čitavu godinu kako bi napisao svoj haiku. Prošle nedelje obeležili smo 16. godišnjicu NATO agresije. To je trenutak na koji Srbi čekaju čitavu godinu kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo svetom.

Pojavio sam se kod Zorana Kesića u "24 minuta".  Istaknut sam kao negativan primer. Povod je jedan moj tvit. On glasi: "Deca moraju biti zaštićena od svakog nasilja. Nemaština je oblik nasilja nad decom."

Ovo sam napisao u okviru diskusije povodom štrajka glađu jednog roditelja kome su oduzeta deca jer nije imao sredstava za njihovo izdržavanje. Neko od mojih Tviter sagovornika, bio je bezrezervno na strani tog roditelja, rekavši: "Svi smo mi Đorđe!", pa sam mu replicirao da nismo.

Gde su granice slobode? Gde su granice slobode izražavanja? Postoje li uopšte? Ko ih određuje? Ta i slična pitanja proistekla su iz pariskog masakra nad 10 zaposlenih u "Šarliju Ebdou". Mada neki misle da se ona uopšte ne smeju postavljati. Misle da ona predstavljaju simboličko "ali", kojim se relativizuje zločin.

Od kako sam ostario, ima tome neka godina, slabo izlazim. Jedino do knjižare. Pa tu onda ronzam. Nekad nešto kupim, Nekad nešto od kupljenog pročitam. Čitam u naletima. Ili uopšte ne, ili jako. Dakle, na mah. Tu ne računam dnevnu štampu koju čitam na dah. Nju doživljavam kao intoksikaciju kojoj sam izložen mimo svoje volje. Većinu tog štampanog materijala ne bih dodirnuo ni hirurškim pincetama, da ne moram. Kad je o knjigama reč, počeo sam da otkrivam toplu vodu. Moje novo otkriće je Gistav Flober, za koga ovih dana zaključujem da je veličanstven pisac.

Zoran Đinđić nije bio popularan čovek. Nije bio neko ko pleni prost svet. Nije bio harizmatični vođa. Nije bio šarmer i kozer. Nije bio autoritet onima kojima je autoritet potreban u nedostatku sopstvenog.

Bio je povučeni cinik, introspektivni analitičar, zanesenjak fanatično fokusiran na politiku.

Barem je bio takav kad sam ga ja upoznao.

Potom je uložio veliku energiju ne bi li se promenio. Zato je i prezirao sve one koji ne rade dovoljno da bi promenili sebe. Mislio je da se Srbija može promeniti jedino kad svako od nas učini ono što je uradio on.

Odavno se u Srbiji nije stekao ovakav splet okolnosti: imamo vlast koja po svim merenjima uživa izuzetno visoku podršku građana, i ta vlast se zalaže za politiku koja uživa, bezmalo, konsenzus čitavog društva.

Osnovne tačke te politike su završetak dijaloga s Prištinom uz pronalazak održivog rešenja koje će doneti dugoročni mir i stabilnost i dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, čime će se višegodišnji napori prethodnih vlada, a pre svega građana Srbije, valorizovati, a put srbije ka EU i boljem životu učiniti ireverzibilnim.

Tog sam leta, U Komiži na Visu, krećući se uskom i lagano krivudavom ulicom oivičenom kamenim zgradama nosio uza se jednu knjigu Česlava Miloša. Da li je to bila «Zemlja Ulro» ili «U dolini rijeke Isse», nisam siguran, ali nosio sam je gledajući u nakrivljene škure koje su na većini kuća bile zatvorene i leti, i zimi, i dan i noć. Većina je bila prazna i napuštena. Ukućani su otišli negde, u Split, u Zagreb, u San Pedro, Kalifornija. Ili su pomrli. Tako raspršeni ne mogu se dogovoriti o budućnosti zgrade, eventualnoj prodaji. I zato kuće propadaju.

Tema Nedeljnika odnosi se na izbor ljudi koji su imali uticaj na društvo, u najširem smislu.

Na takvo pitanje odgovor koji se nameće je da su to ljudi iz aktuelne vlasti. Jer oni imaju uticaj na društvo. Njima je, na koncu, posao da imaju i ostvaruju takav uticaj. Njihov uticaj je svakako, iako nekad manje vidljiv, veći od uticaja svih drugih, svih medijski eksponiranih ličnoti sa estrade, i iz rijelitija, koji, takođe, ostvaruju svoj uticaj na društvo, najčešće mimo svoje volje, a svakako bez lične zasluge.

Međutim, meni se čini da se pitanje, iako to nije naglašeno,  odnosi na pojedince koji imaju pozitivan uticaj. E, kod tako formulisanog pitanja dolazimo do problema.

 Ovo je intervju koji je danas (12.4.2014.) izašao u "Našim novinama", pod naslovom "Nisam i neću preći u NDS".

10258999_10202777391088836_838566398735024339_o.jpg

Iako u mnogi očekivali, prilikom raskola u DS-u niste otišli kod Tadića, već ste ostali u DS-u. Čijoj ste ideji naklonjeniji sada, ostajete li uz Dragan Đilasa?

Nisam prešao u NDS, niti planiram. A što se ideja tiče, stvar

Kao svoj skromni doprinos širenju umetničkih sloboda prenosim istorijski proglas ingenioznog pisca Stanoja Ćebića koji je ranih osamdesetih godina prošlog veka objavljen u masterpiece romanu “Zašto sam postao vo”.