Tomislav Nikolić tvrdi da je Patrijathu rekao da nam oko pitanja Kosova treba neka vrsta konsenzusa, odnosno dogovora svih parlamentarnih stranaka.

A istakao je i da Srbija svakim danom gubi KiM, a da predstavnici odlazeće vlade «nastoje da ubede građane da ona to nije priznala».

Slabašno je u našim sredstvima informisanja odjeknuo predlog Bedžeta Pacolija da sever Kosova bude slobodna ekonomska zona. Da li je to zato što smo mi ovde utopljeni u sapunsku operu formiranja vlade i onu koja se bavi odnosima u Demokratskoj stranci, ili zato što naše medije rešavanje kosovskog problema suštinski više ne interesuje, teško je reći.

Basara, razmišljajući o razlozima koji su glumce Ateljea 212 nagnali na pobunu pritiv upravnika, kaže u Danasu: «Ono jeste, fakat, Kokan je poprilično impulsivan i, da kažemo, nediplomatičan, ama čovek nije ambasador nego reditelj i - dok se drugačije ne naredi - direktor pozorišta. Kad je onomad zaseo u vrelu fotelju Ateljea 212, Mladenoviću je pala na um jeretička misao da bi umetnici trebalo i da rade, a ne da dokoni sede u bifeu i da primaju platu. Pošteno, reklo bi se. Možda i jeste, ali se to umetničkim dušama nije svidelo.

Kad sam se vratio s Visa pomislio sam da bih specijalizirao dečiju hirurgiju, pa sam jedno vreme, nekih 6 meseci, volontirao u Tiršovoj. Sećam se jednog događaja iz ambulante.

Skoptao me neki umor. Izbija iz svake pore na mojoj staračkoj koži, izbija iz mojih hipermetropičnih očiju, leluja oko mene kao neki odvratni foetor ex ore koji odaje svu trulež moje bedne ličnosti.

Škola mi je od prvog dana bila prijatna institucija. Dobro, ne možda baš od prvog, trebalo mi je malo vremena da shvatim o čemu se tu tačno radi, šta se očekuje od mene i kakva su pravila ponašanja, ali kad sam pohvatao konce postala je relativno prijatna.

Moja majka je negde otišla poslom. Ostao sam sam, a to nisam voleo. Radio Beograd drugi program emitovao je emisiju o Hektoru Berliozu. Čitao sam životopis oca srpskog pozorišta Joakima Vujića u stripu. Muzika s radija bila je hladna i uznemirujuća. U jednom kvadratu stripa govorilo se o knjizi «Putešestvije po Serbiji». Dopala mi se reč putešestvije. Bila je topla.

Onda se u stripu pojavio i Dositej Obradović. Njegov «Život i priključenija» nije mi ulivao poverenje. Najviše zato što nisam znao šta znači reč priključenija. Reč život pogrešno sam mislio da razumem.

Ova pesma u originalu glasi ovako:

We Die And See Beauty Reign

We die and see

Beauty reign

We die and see

Beauty reign

And on and on

The final trace

Shall know its place

And slow erase

Mala škola komiškog (jezika i teatra)

Veliki kurbarin na malom otoku

Piše: Vinko Kalinić (urednik portala "Moj otok Vis") 

      Odavno se nisam susreo s fureštom, inteligentnim i pismenim, koji u svojim tekstovima tako vješto i dobro šeta malim komiškim pučinskim teatrom, kao što mi se to dogodilo nedavno, kada sam sasvim slučajno na B92 otkrio blog jednog Beograđanina.  

 Dođu ljudi i napišu pregršt lijepih riječi o Komiži, Visu, komiškom arhipelagu, prirodnim ljepotama koje su ovdje same po sebi posebna vrsta poezije. Pisane tragove, pune impresija, o susretu s tim ljepotama moguće je naći na svim stranama svijeta, od Australije do Amerike, od najrazličitijih autora, u putopisima i reportažama, TV dokumentarcima, filmovima, turističkim preporukama, poput onih na BBC-u ili The Guardianu, a koje nerijetko Vis svrstavaju u sam vrh najljepših netaknutih prirodnih rezervata na planeti.

Kao svoj skromni doprinos širenju umetničkih sloboda prenosim istorijski proglas ingenioznog pisca Stanoja Ćebića koji je ranih osamdesetih godina prošlog veka objavljen u masterpiece romanu “Zašto sam postao vo”.