Dragi Mikimedic,

na prošlom mom postu, čija tema nije bila trgovina ljudima i obaveze države Srbije u prevenciji ovog oblika organizovanog kriminala, izrazio si sumnju u moje tvrdnje da navedene obaveze postoje (prema EU i ostatku sveta). Pristojno smo razmenili mišljenja, iako si u pojedinim trenucima svojom sumnjom dovodio u pitanje moj kredibilitet, moju argumentaciju i moje motive za tvrdnje koje sam iznosila. Ja sam predlagala da se obratiš nadležnim ljudima, čije sam ti adrese dala i tražiš potrebna dokumenta. To si odbio. Tražio si linkove.

Okej. Pošto nisi bio nepristojan, ja sam zato pristala da ti ipak pribavim dokumenta koja dokazuju istinitost mojih reči. Pa sam se sama obratila nadležnima. Lepo je što si razumeo da ja ta dokumenta nemam kod sebe, niti u svakom trenutku vreme da ih tražim. I lepo je što si pristao da mi se javno izviniš, ako se ispostavi da sam u pravu.

Naslov ovog bloga je naravno šala. Nije potrebno nikakvo posipanje pepelom (to su tvoje reči), već samo jedno obično i kratko izvini, što je bio moj jedini "uslov" da se bavim pribavljanjem dokumentacije, sa kojom sam odavno upoznata i što mi je bio dovoljan argument da napišem da država Srbija ima obaveze u preventivnoj borbi protiv trgovine ljudima.  

Ne bih volela da se moj komentar o onome šta je Ana Radmilović napisala o filmu "Sestre" i problemu trgovine ljudima, u svom postu “Zašto naš ngo sektor ne može da se bavi žrtvama trafikinga” svede samo na objašnjenje “Zašto mnogi naši novinari ne umeju da pišu o trafikingu”. Pa ću se potruditi da kažem koju reč više.

Pre 30 godina, neki mesec više ili manje, ušao je u moj stan na 21. spratu solitera na Banjici, Bruno Langer i doneo mi je album “Atomska Trilogija”. Ja sam tada imala celih šest godina i to je bila prva ploča koju sam na svoje ruke dobila, a da nije dečija. Mislim da je ploču predao meni, a ne mom ocu kome je namenio taj primerak, zato što sam jednostavno ja otvorila vrata. Mala plava devojčica, istrčala je u hodnik, pustila njega i pokojnog Serđia Blažića da uđu u naš stan i dobila – album. Za odrasle! Do danas to će ostati jedan

Skoro celo leto, tako mi došlo, slušala sam samo njegov glas. Ponovo sam ga volela kao nekad. Iznova sam se zaljubila, kao nikad. Podsetila sam se svakog zvuka, urlika i tona. Izmaštala sam i prisvajala svaku njegovu reč koju sam želela da čujem. I poblesavila za nekim rečima koje nikad nisam čula. Arogantno sam odbijala da slušam druge. Ili ako ponekad jesam, brzo sam se vraćala ovom starom liscu. Takvo je bilo leto.  

Dvadesetog Januara 2003. godine primetila sam neke bolove koje čak nisam mogla da povežem sa kontrakcijama. Trudnoća nije bila prva, a sve ono od prvog porođaja se brzo zaboravi (inače bi do drugih verovatno teško dolazilo). Ljudski mozak je čudo. Potisne svu bol, nadljudske napore i prateću neprijatnost. I još ponešto, pride.

To je jedini muškarac koji mi se udvarao usrane guzice. Ja sam bila najlepša, najbolja, najzanimljviija osoba na planeti. Često mi je govorio da mi je kosa lepa i princezasta. I da je ljubav slatka jer se okolo nje nalazi šećer.

Bio je lep prolećni dan u Beogradu. Dok su ptice u njenoj bašti cvrkutale, a On još uvek spavao, Ona je izašla iz svoje vile, ubrala cvet iz svoje bašte i stavila ga u svoju kosu. Potom se uputila na prvu jutarnju kafu kod Vrednog Prijatelja, koji je u blizini već počeo svoj radni dan. Sedeli su tako u njegovoj kancelariji, Ona je strpljivo slušala njegove poslovne i druge probleme a On se skromno hvalio svojim podvizima. Biti na nekoliko funkcija ni danas nije lako, a tek u ono vreme! U jednom trenutku, čisto da protegne noge, Ona je ustala i došla do prozora, sa kojeg se prostirao pogled na lep plac sa kućicom u cveću. Vredni Prijatelj se povremeno nakašljavao, dok je Ona u tišini gledala u taj divni prizor. 

ONA (sa izraženom romantikom u glasu): «Kako bi bilo divno da ovde bude šetalište za bolesnike...»

VREDNI PRIJATELJ (skočivši iz svoje fotelje): «To je genijalna ideja. Tako nečeg samo ti možeš da se setiš!»

ONA (nezadovoljna idejom u celosti): «Ipak, možda ne samo šetalište, trebalo bi da bude još jedno ekskluzivno bolničko krilo, sa šetalištem pored...»

Mama je samo rekla: "Jebali vas i Srbi i Hrvati i naši!" Onda se okrenula prema meni i rekla: "Molim te, nauči samo to da svako svoje sranje nosi sa sobom u glavi!" 

Ovaj tekst prvobitno je bio namenjen za rubriku «Pisma», u uglednom nedeljniku NIN. Zapravo, povod je beznačajan, pomalo smešan, ali nosi neku dozu poražavajućeg besmisla, kada se sagleda taj tekst u celini. Dakle, u poslednjem broju NIN-a (3147. od 21.04.2011.), izašao je treći po redu nastavak teksta «Novac i politika u kulturi». Ne znam ko je cenjeni autor ovog teksta koji sve ukupno više liči na paskvilu nego na istraživačko ili bilo kakvo drugo novinarstvo. U njemu nisu navedeni stvarni uticajni ljudi, a autor se pomenutim imenima, njihovim uticajima i delima, bavio na trivijalan način. Pri tome još, oskudevajući u originalnosti, goroj od rekla-kazala po kafanama. Zato sam odustala od pisanja pisma NIN-u, tako da mogu slobodno da nastave, u skladu sa zakonom o (ne)informisanju, da pišu koješta. Šteta za čitaoce i šteta za NIN, od koga se uvek očekuje više.

Međutim, mene zanima zašto u tom tekstu nema istine ni o novcu ni o uticaju politike na kulturni život u Srbiji?

Pre tačno 20 godina, u junu mesecu, moja klasa upisala je FDU. Na prvoj godini ne radi se lik, već samo situacija. Za te vežbe veoma su pogodne drame sa nizom apsurdnih radnji koje se ogledaju u ponavljanju besmislenih dijaloga ili postupaka. Mi smo prvo radili "Godoa". Svi smo bili Vladimir ili Estragon, ali smo izgovarali različite rečenice. Ja sam bila Estragon i moj deo scene glasio je:

Estragon: On bi trebalo da je ovde.      

Vladimir: Nije rekao da će sigurno doći.

Estragon: A ako ne dođe?                   

Vladimir: Vratićemo se sutra.

Estragon: A onda prekosutra.            

Vladimir: Mogućno.

Estragon: I tako redom.

Međutim,  priča o Godou koji se čeka, ne znamo zašto a ni da li postoji, niti šta će biti kada i ako uopšte dođe, te sva poređenja s tim u vezi su odavno kliše. Ali kod Ežena Jones.... 

- Profesore, dobar dan. 

- Dobar dan. 

- Plavuša ima glupo pitanje. Pišem nešto pa... 

- Kažite.