Dođu tako neki trenuci, kad ne znaš da li je nešto oset, osećaj ili osećanje. Pa slušaš samo jednu muziku, koju odavno nisi. Ili čitaš nekog pesnika, koga mnogo puta jesi. To, valjda, i služi tome da prepoznaš ono što ne razaznaješ odmah.

Veći deo vremena u toku prvog semestra igrali smo «Šuge», «Ledenog čike», «Ćorave bake», «Trule kobile», «Ide maca oko tebe», «Arjačkinje-barjačkinje» i druge tradicionalne dečije igre, kojih se deca danas tradicionalno ne igraju. Ovu poslednju igrali smo nešto ređe, jer je postojala opasnost da se neko zalepi za zid ili zavesu iza koje pored prozora stoji svašta od naše scenske i glumačke rekvizite. Osim toga, ona je bila povod za prvu klasnu svadju, jer smo se raspravljali kako se igra tačno zove. Neki su tvrdili da je naziv “Jelečkinje-barjačkinje” i to je redovno rezultiralo beskonačnim raspravama sa nikakvim ishodom.

 

Igranim filmom "SESTRE" Srbija je ušla u svetsku kampanju Ujedinjenih Nacija u borbi protiv trgovine ljudima. "Blue Heart Against Human Trafficking" naziv je te kampanje koja za simbol ima plavo srce. Kao i obično, malo smo se kasno setili, pa kancelarija UN nije imala dovoljno vremena da nam pošalje značke plavog srca koje smo želeli da podelimo svim zvanicama na premijeri. I kao što smo navikli - sve smo proizveli sami, u Srbiji, u zadnji čas.

"Ovo može biti mesto od istorijskog značaja", natpis je na pločama koje je, uz poseban izbor, Braco Dimitrijević darivao mestima za koje je smatrao da bi trebalo da nose takvu ploču. Braco je (za one mlađe) umetnik, iako kaže da je filozof koji je izabrao likovnu umetnost da bi mogao da komunicira brzinom svetlosti. Vlasnik je najvišeg francuskog ordena za umetnost. To je čovek koji je rekao « Louvre is my studio, street my museum». To je dasa koji je fotografisao «Slučajne prolaznike»  i izlagao ih širom sveta, po ulicama i trgovima, na muzejima i autobuskim stanicama - u ogromnim formatima, u vreme kada su se na takvim portretima mogli videti samo likovi političara. No, ovo nije post o Bracinoj biografiji (reći ću onu budalastu rečenicu "ovog umetnika nije potrebno posebno predstavljati"), pa se vraćam konkretnim pločama.

Ne znam zašto imam potrebu da stavim na blog deo jedne sasvim lične beleške koju sam danas napravila. Danas smo moj mlađi sin i ja bili na groblju. Nikola ima četiri godine. Krenula sam sa njim opušteno, već smo bili na groblju. 

Ali nikada nismo bili sami i on ranije ništa nije pitao. Na trenutke sam se osećala kao đak koji je nespreman došao u školu.  Pitanja su počela još

«Loše uvek možeš pohvaliti,

za to platu dobiješ napokon!

U svojoj baruštini na vrh ćeš isplivati

i tad si fušerski patron.

Dobro kuditi? Ta probaj samo!

Ide, ako si se drsko odvažio,

al’ kad to osete, zgaziće te tamo

u prljavštini, što si i zaslužio.»

(Goethe)

Ubrzo nakon obeležavanja deset godina od izbora prve demokratske Vlade u

Ne znam šta drugo da kažem nakon gledanja ovog snimka, osim naslovnih reči :) E da, hvala Tzobetu što mi je sa Tihog Okeana poslao ovaj snimak i ulepšao današnji pakleni dan u Srbiji, u kome su me po ko zna koji put vratili sa ulaza jedne ambasade. Danas je 22.08.2007. godine i ja se zajedno sa hiljadama običnih gradjana ove zemlje i dalje ponižavam prikupljajući nenormalnu dokumentaciju da bih dobila običnu vizu.

Od najranijeg detinjstva, pa sve do studija, bila sam opsednuta Japanskom kulturom. Glavni krivac za to je moj otac, koji me je priličan broj godina vaspitavao na samurajskoj filozofiji života. Borilačke veštine nisu priličile devojčici mog izgleda, ipak neko vreme sam bila uporna. Svu obaveznu i neku manje obaveznu literaturu sam pročitala, a jednom sam dobila i keca iz srpsko-hrvatskog jezika jer sam umesto zadate lektire čitala Hagakure, Jamamota Cunetoma. Profesor Marko Paovica je rekao da to veoma ceni ali da iz pedagoških razloga mora da mi da

Nakon izuzetno perfidne kampanje da u Crnoj Gori NEMA rominga (ko je na vreme shvatio da je to samo na dolazne pozive - svaka čast), mreža 063 postaje nepodnošljiva - jer se poslednjih dana naprosto ne može telefonirati normalno. Praktično, ne može uopšte.